Руски стил
From Wikipedia, the free encyclopedia
Руски стил (историографски називи су: Руски стил, рус. русский стиль, Псеудо-руски стил, рус. псевдорусский стиль, Нео-руски стил, рус. нео-русский стиль, Руско-Византијски стил, рус. русско-византийский стиль) је правац у руској архитектури 19. и почетка 20. века, заснован на коришћењу традиције руске националне архитектуре препетровског периода и руске народне уметности,[1][2] као и елемената Византијске архитектура повезана са њима.[3] Настала је као резултат жеље руског друштва да у уметности изрази идеје идентитета и националности, стављајући јасно до знања шта је израз националног духа, шта разликује нацију од других, што је такође повезано са коренима националне културе.[1][4][5]
Руски стил је настао у контексту барокне архитектуре средине 18. века и у почетку је био повезан са релативно уским кругом споменика. Од 1830-их почиње да се шири Русијом, покривајући нове типове грађевина, показујући све научнији приступ оживљавању различитих слојева руске културе. Ширење руског архитектонског стила достигло је врхунац у другој половини 19. века и наставило се све до Октобарске револуције 1917. године, која је прекинула природни развој овог процеса.[1]
Различите фазе у развоју руског стила су националне верзије заједничких европских архитектонских стилова – еклектицизма, националног романтизма или сецесије.[5]
Појам руски стил обично се протеже и на групу примењених уметности које заједно са архитектуром учествују у организацији предметно-просторног окружења човековог станишта – намештај, расветна тела, декоративно и орнаментално сликарство и штукатуре, разна дела мале архитектура.[1]