Сава Петровић Његош
From Wikipedia, the free encyclopedia
Сава Ивановић Петровић Његош (Његуши, 18. јануар 1702 — Цетиње, 9. март 1781) био је владика и митрополит скендеријско-приморски (касније титули додаје и црногорско име) од 1735. до 1781. године.[1] Био је други владар лозе Петровић Његош. Наследио је владику Данила I који је умро 11. јануара 1735. године.
Сава Петровић Његош | |
---|---|
Датум рођења | (1702-01-18)18. јануар 1702. |
Место рођења | Његуши, Црна Гора |
Датум смрти | 9. март 1781.(1781-03-09) (79 год.) |
Место смрти | Цетиње, Црна Гора |
Претходник | Данило Шћепчевић Његош |
Наследник | Василије Петровић Његош, Арсеније Пламенац |
На предлог митрополита Данила, завладичио га је српски патријарх Мојсије Рајовић из Пећи приликом своје посете Црној Гори током 1719. године. За живота митрополита Данила, млади владика Сава био је његов главни помагач у црквеним и народним пословима. Након Данилове смрти (1735) постао је нови митрополит. Године 1736, помагао је Русију и Аустрију у њиховом рату са Турском. Путовао је у Русију. Царица Јелисавета издала му је грамату, којом хвали Црногорце и признаје њихово јунаштво и заслуге за Русију у њеној борби за ослобођење хришћана на истоку.
По повратку из Русије послао је у Пећ свога синовца Василија, којега је 1750. године завладичио српски патријарх Атанасије II Гавриловић и дао му назив: „Митрополит скендеријски и приморски и егзарх св. пријестола словеносрпске патријаршије у Пећи”.
Од 1750. до 1766. године владика Сава и владика Василије заједнички су управљали црквеним и народним пословима у Црној Гори. 1756. године, Сава је молио Русе да заштите Хиландар од покушаја Грка да га преотму од Срба.[2] Након Василијеве смрти, Сава је поново преузео самосталну управу, али због високих година и све лошијег здравља постепено се повлачио, препуштајући послове своме сестрићу Арсенију Пламенцу. Умро је 26. фебруара (по старом), односно 9. марта (по новом) 1781. године.[3]