Слободан Јовановић (Нови Сад, Аустроугарска, 21. новембар/3. децембар 1869 — Лондон, Уједињено Краљевство, 12. децембар 1958) био је српски правник, историчар, књижевник и политичар[1], потпредседник Министарског савета Краљевине Југославије (27. март 1941 — 11. јануар 1942), председник Министарског савета Краљевине Југославије (11. јануар 1942 — 26. јун 1943) у Лондону, професор Београдског универзитета (1897—1940), председник Српске краљевске академије, ректор Београдског универзитета, професор јавног права и декан Правног факултета у Београду. Током оба балканска рата 1912. и 1913. године био је шеф Пресбироа при Врховној команди Српске војске. У ратном пресбироу је радио и од почетка Првог светског рата до 1917. када му је додељен рад у Министарству иностраних дела. Експерт на Конференцији мира у Паризу 1919, теоретичар који је између 1932. и 1936. објавио сабрана дела у седамнаест томова, председник Српског културног клуба (1937—1941). После Другог светског рата, Јовановићеве књиге нису штампане у Југославији до 1990. године. Преминуо је у Лондону, у деведесетој години, као апатрид. Јовановић је званично рехабилитован 2007. године.[2]
Кратке чињенице Слободан Јовановић, Датум рођења ...
Слободан Јовановић |
---|
|
|
Датум рођења | (1869-12-03)3. децембар 1869. |
---|
Место рођења | Нови Сад, Аустроугарска |
---|
Датум смрти | 12. децембар 1958.(1958-12-12) (89 год.) |
---|
Место смрти | Лондон, Уједињено Краљевство |
---|
Универзитет | Универзитет у Београду |
---|
|
---|
| Потпредседник владе Краљевине Југославије (у егзилу од априла) |
---|
27. март 1941 — 11. јануар 1942. |
| Потпредседник владе Краљевине Југославије (у егзилу) |
---|
26. јун 1943 — 10. август 1943. |
|
|
|
Затвори