Спасенија Цана Бабовић
револуционарка, учесница НОБ, политичарка и народни херој / From Wikipedia, the free encyclopedia
Спасенија Цана Бабовић (рођ. Ћуковић; Лазаревац, 25. март 1907 — Београд, 17. децембар 1977) била је револуционарка, учесница Народноослободилачке борбе, друштвено-политичка радница СФРЈ и СР Србије, јунак социјалистичког рада и народни херој Југославије.
спасенија цана бабовић | ||||||||||||||
---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|
Датум рођења | (1907-03-25)25. март 1907. | |||||||||||||
Место рођења | Лазаревац, Краљевина Србија | |||||||||||||
Датум смрти | 17. децембар 1977.(1977-12-17) (70 год.) | |||||||||||||
Место смрти | Београд, СР Србија, СФР Југославија | |||||||||||||
Професија | друштвено-политичка радница | |||||||||||||
Супружник | Ибрахим Бабовић | |||||||||||||
Члан КПЈ од | 1928. | |||||||||||||
Учешће у ратовима | Народноослободилачка борба | |||||||||||||
Служба | НОВ и ПО Југославије 1941—1945. | |||||||||||||
Чин | пуковник у резерви | |||||||||||||
Народни херој од | 5. јула 1952. | |||||||||||||
Одликовања |
|
Као млада текстилна радница 1927. је постала члан Савеза комунистичке омладине Југославије (СКОЈ), а наредне године члан Комунистичке партије Југославије (КПЈ). Убрзо потом постала је члан Месног комитета СКОЈ-а за Београд и Покрајинског комитета СКОЈ-а за Србију. Била је активна у синдикату текстилних радника.
Након увођења Шестојануарске диктатуре 1929. и провале у месну организацију КПЈ у Београду, радила је на њеном обнављању. Од 1928. до 1937. обављала је разне партијске дужности — била је члан Месног комитета за Београд, Обласног комитета у Крагујевцу и др. Активно је радила на стварању Народног фронта, а као организатор радничких штрајкова, хапшена је и прогањана од полиције 1930, 1932. и фебруара и јула 1937, када је подвргнута страховитом мучењу, услед чега је и носилац Партијског признања „Херој ћутања” (она и Крсто Попивода су једини носиоци овог признања). Фебруара 1938. од Суда за заштиту државе осуђена је на две године затвора.
Након изласка из пожаревачког затвора, 1939. постала је члан Покрајинског комитета КПЈ за Србију, а на Петој земаљској конференцији КПЈ октобра 1940. изабрана је за члана Централног комитета КП Југославије. Након окупације Југославије, 1941. као члан Покрајинског комитета и Војне комисије при Покрајинском комитету била је један од најистакнутијих организатора устанка у Србији.
У току Народноослободилачког рата деловала је најпре у окупираном Београду, а од јесени 1941. налазила се на ослобођеној територији. Марта 1942. постављена је за заменика политичког комесара Друге пролетерске бригаде, али је августа 1942. прешла на политички рад при ЦК КПЈ, где је била задужена за рад са женама. На Првом конгресу АФЖ Југославије, децембра 1942. изабрана је за члана Председништва АФЖ, а на Другом заседању АВНОЈ-а, новембра 1943. за члана Председништва АВНОЈ. На Оснивачком конгресу КП Србије, маја 1945. изабрана је у Политбиро ЦК КПС.
После ослобођења, налазила се на разним одговорним дужностима. Била је председница Централног одбора АФЖ Југославије, министар и потпредседник Владе НР Србије, члан ЦК СК Југославије и Извршног комитета ЦК СК Србије, члан Савета федерације и др. Сахрањена је у Алеји заслужних грађана на Новом гробљу у Београду.