Српскословенски језик
From Wikipedia, the free encyclopedia
Српскословенски је назив за српску редакцију старословенског језика која је представљала прву норму српског књижевног језика која се користила до уласка рускословенског у употребу у XVIII веку. Раније је сматрано да се ова норма развила на простору српског поморја у Зети и Захумљу, на простору са кога потичу најстарији данас сачувани споменици стварани овом редакцијом, али се данас, на основу неких језичких појава,[lower-alpha 1] сматра да се она развила много источније, ближе првим центрима словенске писмености на Балканском полуострву, Охриду и Преславу. Као простор њеног настанка, узима се предео око данашње границе Србије и Македоније, северно од линије Кратово—Скопље—Тетово. Имао је три устаљена правописа:
- зетско-хумски, који је био најстарији и коришћен је у Србији (до почетка XIII века) и Босни (до њене пропасти, средином XV века)
- рашки, који је наследио старословенски у Рашка и био у употреби до првих деценија XV веку
- ресавски, који је настао у XV веку
Овом чланку потребни су додатни извори због проверљивости. |
Најстарији сачувани писани споменици, са краја XII века, сведоче о томе да је процес формирања српске редакције већ био завршен. Поред српскословенског, у употреби је током овог периода био и народни језик (стручно назван старосрпски језик), који се махом јавља у писмима и правним документима, а понекад и у књижевним делима. Најстарији сачувани споменик писан народним језиком је повеља бана Кулина (1180—1204) упућено Дубровчанима, из 1189. године. Позајмљенице из овог језика називају се црквенословенизми.