Старословенски језик
From Wikipedia, the free encyclopedia
Старословенски језик (стсл. ; називан и црквенословенски, староцрквенословенски језик) је први писани словенски језик, кодификован у 9. веку на основу говора Јужних Словена из околине Солуна.[1] Старословенска писма била су глагољица и ћирилица.[2]
старословенски | |
---|---|
словѣньскыи ѩзыкъ | |
Говори се у | словенске државе и области средњег века |
Регион | источна Европа |
Изумро | користи се као литургијски језик |
индоевропски
| |
глагољица и ћирилица | |
Званични статус | |
Службени језик у | Православне и источне католичке цркве |
Језички кодови | |
ISO 639-1 | cu |
ISO 639-2 | chu |
ISO 639-3 | chu |
Кодификовали су га хришћански мисионари, браћа Ћирило и Методије, ради превођења Светог писма и других списа с грчког језика. Старословенски је током средњег века постао књижевни језик већине словенских народа (Јужних Словена од 9. до 18. века, Источних Словена од 10. до 18. века, моравских Словена и Чеха од 9. до 11. века) и утицао је на формирање многих млађих словенских књижевних језика. Данас је у литургијској употреби у православним и источним католичким црквама словенских земаља.[3]
Генеалошки, старословенски језик припада групи јужнословенских језика, и не сме се мешати с прасловенским језиком, древном матицом из које воде порекло сви словенски језици.[2] Позајмљенице из овог језика називају се црквенословенизми.