правци север, исток, југ и запад From Wikipedia, the free encyclopedia
Стране света се деле на основне (главне) и споредне (изведене). Четири кардинална правца, или кардиналне тачке, су четири главна правца компаса: север, југ, исток и запад, који се обично означавају иницијалима С, Ј, И и З. У односу на север, правци исток, југ и запад су у интервалима од 90 степени у смеру казаљке на сату. Ординални правци (који се називају и интеркардинални правци) су североисток (СИ), југоисток (ЈИ), југозапад (ЈЗ) и северозапад (СЗ). Средњи правац сваког скупа интеркардиналних и кардиналних праваца назива се секундарни интеркардинални правац.
Север-североисток (NNE — од енгл. речи North-northeast)
Исток-североисток (ENE — од енгл. речи East-northeast)
Исток-југоисток (ESE — од енгл. речи East-southeast)
Југ-југоисток (SSE — од енгл. речи South-southeast)
Југ-југозапад (SSW — од енгл. речи South-southwest)
Запад-југозапад (WSW — од енгл. речи West-southwest)
Запад-северозапад (WNW — од енгл. речи West-northwest)
Север-северозапад]] (NNW — од енгл. речи North-northwest)
У многим регионима света, преовлађујући ветрови мењају правац сезонски, и сходно томе многе културе повезују специфичне именоване ветрове са кардиналним и интеркардиналним правцима. На пример, класична грчка култура је ове ветрове карактерисала као Анемој.
У предмодерној Европи уопште, између осам и 32 тачака компаса – кардинални и интеркардинални правац – добијале су имена. Оне су често одговарале усмереним ветровима Средоземног мора (на пример, југоисток је био повезан са Сироком, ветром из Сахаре).
Одређене боје су повезане у неким традицијама са кардиналним тачкама. То су обично „природне боје“ људске перцепције пре него оптичке примарне боје. Многе културе, посебно у Азији, укључују центар као пету кардиналну тачку.
Културе централне Азије, источне Европе и североисточне Азије често имају традицију повезивања боја са четири или пет кардиналних тачака.
Сваки правац се често поистовећује са бојом, и (барем у Кини) са митолошким створењем те боје. Географски или етнички термини могу да садрже назив боје уместо назива одговарајућег правца.[3][4]
Индијанци
У Мезоамерици и Северној Америци, бројне традиционалне аутохтоне космологије укључују четири кардинална правца и центар. Неки такође могу укључити „изнад” и „испод” као правце и стога се фокусирају на космологију од седам праваца. Међу Хопимајугозападних Сједињених Држава, четири именована кардинална правца нису северни, јужни, источни и западни, већ су четири правца повезана са местима изласка сунца и заласка сунца на зимским и летњим солстицијама.[8][9][10][11] Сваки правац може бити повезан са бојом, која може да варира међу народима, али која је обично једна од основних боја која се налази у природи и природним пигментима, као што су црна, црвена, бела и жута, са повременим појављивањем плаве, зелене, или друге нијансе.[12] Могу постојати велике разноликости у симболизму боја, чак и међу културама које су географски блиски суседи.
Индија
Десет хиндуистичких божанстава, познатих као „Дикпале”, препознато је у класичним индијским списима, симболизујући четири кардинална и четири интеркардинална правца са додатним правцима горе и доле. Сваки од десет праваца има своје име на санскриту.[13]
Санскрит и други индијски језици који су позајмљивали из њега користе имена богова повезана са сваким правцем: исток (Индра), југоисток (Агни), југ (Јама/Дарма), југозапад (Ниррти), запад (Варуна), северозапад (Вају ), север (Кубера/Небо) и североисток (Ишана/Шива). Север је повезан са Хималајима и небом, док је југ повезан са подземним светом или земљом отаца (Питр лока). Правци се именују додавањем „диша” именима сваког бога или ентитета: нпр. Индрадиша (смер Индре) или Питрдиша (правац предака, тј. југ).
Кардинални правци хопског језика и тевског дијалекта којима говоре Хопи-Тева повезани су са местима изласка и заласка сунца у време солстиција, и приближно одговарају европским интеркардиналним правцима.[8][9][14]
Неким језицима недостају речи за правце који се односе на тело, као што су лево/десно, и уместо тога користе географске правце.[15]
Patrick Bouron (2005). Cartographie: Lecture de Carte(PDF). Institut Géographique National. стр.12. Архивирано из оригинала(PDF) 2010-04-15. г. Приступљено 2011-07-07.
Malotki, Ekkehart (1979), Hopi-Raum: Eine sprachwissenschaftliche Analyse der Raumvorstellungen in der Hopi-Sprache, Tübinger Beiträge zur Linguistik (на језику: немачки), 81, Tübingen: Gunter Narr Verlag, стр.165, "Die Ausrichtung des Hopi-Kardinalsystems" (The Orientation of the Hopi Cardinal System), ISBN3-87808-081-6
Curtis, Edward S. (1922), Hodge, Frederick Webb, ур., The Hopi, The North American Indian, 12, Norwood, Mass.: The Plimpton Press, стр.246, Архивирано из оригинала 22. 12. 2015. г., Приступљено 23. 8. 2014, „Hopi orientation corresponds only approximately with ours, their cardinal points being marked by the solstitial rising and setting points of the sun.... Their cardinal points therefore are not mutually equidistant on the horizon and agree roughly with our semi-cardinal points.”CS1 одржавање: Формат датума (веза)
Fewkes, Jesse Walter (1897), „The Group of Tusayan Ceremonials Called Katcinas”, Annual Report of the Bureau of Ethnology, Washington, DC: Government Printing Office, 15, стр.258, Приступљено 22. 8. 2022, „The names of the four horizon cardinal points are, kwiniwi, northwest; tevyü'ña, southwest; tatyúka, southeast, and hopokyüka (syncopated hópoko), northeast.”CS1 одржавање: Формат датума (веза)
Anderson, Kasper Wrem; Helmke, Christophe (2013), „The Personifications of Celestial Water: The Many Guises of the Storm God in the Pantheon and Cosmology of Teotihuacan”, Contributions in New World Archaeology, 5: 165—196, at pp. 177–179.
Stephen, Alexander M. (1936), Parsons, Elsie Clews, ур., Hopi Journal of Alexander M. Stephen, Columbia University Contributions to Anthropology, 23, New York: Columbia University Press, стр.1190—1191, OCLC716671864
Evans, Frederick John, ур. (1859). „Notes on the Magnetism of Ships”. Pamphlets on British shipping. 1785–1861. стр.8 (p. 433 of PDF). ISBN0-217-85167-3. „A deviation table having been formed by any of the processes now so generally understood, either on the thirty-two points of the compass, the sixteen intermediate, or the eight principal points”
Boardman, David (1983). Graphicacy and Geography Teaching. стр.41. „In particular they should learn that wind direction is always stated as the direction from which, and not to which, the wind is blowing. Once children have grasped these eight points they can learn the full sixteen points of the compass.”