Тадија Сондермајер
српски и југословенски авијатичар, војни и цивилни пилот, истраживач авантуриста, први школован ваздухопловни инжењер, популаризатор авијације, полиглота и друштвени активиста / From Wikipedia, the free encyclopedia
Тадија Сондермајер (Београд, 19. фебруар 1892 — Београд, 10. октобар 1967) био је српски и југословенски авијатичар, војни и цивилни пилот, истраживач авантуриста, први школован ваздухопловни инжењер, популаризатор авијације, полиглота и друштвени активиста.[1]
Тадија Сондермајер | |
---|---|
Датум рођења | (1892-02-19)19. фебруар 1892. |
Место рођења | Београд, Краљевина Србија |
Датум смрти | 10. октобар 1967.(1967-10-10) (75 год.) |
Место смрти | Београд, СФРЈ |
Као 35-годишњи пилот заједно са војним пилотом поручником Леонидом Бајдаком обавио је успешан етапни лет једномоторним тандем двоседом авионом Потез 25, од Париза до Бомбаја, и назад, до Београда, од 20. априла до 2. маја 1927. године, прелетевши 14.800 km у 13 етапа, чиме су стекли националну и светску славу. Као резултат овог лета сврстали су се међу прве особе у историји које су извеле трансконтинентални лет спојивши том приликом два дела света, Европу и Азију. Током овог историјског лета начинио је ауто-фотографију која спада међу првим селфијима у авијацији, данас се чува у Музеју ваздухопловства у Београду.
Током Балканских ратова и на почетку Првог светског рата био је коњички официр, да би на Солунском фронту постао војни пилот, одакле одлази због тешке болести на лечење у Француску. Тамо се као српски војни пилот добровољно прикључио француском ваздухопловним снагама на Западном фронту, где је заправо и створена светска војна авијација, учествујући у бројним ваздушним борбама као самостални вођа ловачке патроле у елитној војној ескадрили „родама“ (која и данас постоји) специјализоване за дејстава против ескадриле „летећег циркуса“ предвођених немачким асом Манфредом фон Рихтхофеном, званог Црвени Барон. Током ваздушне битке, 21. маја 1918. године, немачки „фокери“ су се обрушили и изрешетали његов авион који се претворио у буктињу. Преживео је обарање авиона у коме је готово изгорео задобивши бројне опекотине, чије ће ожиљке на телу као и тетоважу роде на грудима чак са поносом носити до краја живота.
Након мукотрпног опоравка и завршетка рата наставио је школовање у Паризу где је постао први српски школован ваздухопловни инжењер. По повратку у земљу прикључује се Војном ваздухопловству када истовремено постаје један од оснивача националног Аероклуба (чије ће активности касније наставити Ваздухопловни савез Југославије) у својству потпредседника где активно ради на популаризацији и развоју спортске авијације, а 1935. изабран је за потпредседника Међународне аеронаутичке федерације.
Био је један од оснивача и дугогодишњи директор Друштва за ваздушни саобраћај Аеропут, првог српског и југословенског комерцијалног авио-превозника, којим је утемељена савремена цивилна путничка авијација на овим просторима.[2] У Априлском рату налазио се на месту команданта Транспортне групе војног ваздухопловства са чијим авионима је успостављен ваздушни мост између Југославије и Грчке где су нашли привремено уточиште чланови владе и млади краљ док је сам пуковник Сондермајер остао у окупираној земљи. Након рата, био је на робији и више се није бавио летењем али је учествовао у другом величанственом подухвату јер се запослио као инжењер у грађевинском предузећу, које је од самог почетка било ангажовано на изградњи Новог Београда, са чијих градилишта је посматрао прелете авиона ЈАТ-а.