Укус
From Wikipedia, the free encyclopedia
Укус или чуло укуса је сензорни систем који је делимично одговоран за перцепцију укуса (ароме).[1] Укус је перцепција која се производи или стимулише када супстанца у устима хемијски реагује са ћелијама рецептора укуса које се налазе на укусним луковицама у усној шупљини, углавном на језику. Укус, заједно са олфакцијом и стимулацијом трограног нерва (региструје текстуру, бол и температуру), одређује укусе хране и других супстанци. Људи имају рецепторе укуса на укусним луковицама и у другим подручјима, укључујући горњу површину језика и епиглотис.[2][3] Густаторни кортекс одговоран је за перцепцију укуса.
Основни модалитети укуса само делимично доприносе осећају и укусу хране у устима - други фактори укључују мирис,[1] детектован мирисним епителом носа;[4] текстура,[5][6] детектована помоћу различитих механорецептора, мишићни нерви итд;[7] температура, детектована терморецепторима; и „хладноћа” (као што је ментол) и „врелина” (опорност), путем хеместезе.
Пошто систем укуса осећа штетне и корисне ствари, сви основни модалитети укуса класификовани су као било аверзивни или апетитни, у зависности од ефекта ствари која се осети на наша тела.[8] Слаткоћа помаже у идентификацији хране богате енергијом, док горчина служи као упозоравајући знак отрова.[9]
Код људи, перцепција укуса почиње да бледи у поодмаклом добу због губитка папила језика и општег смањења продукције пљувачке.[10] Људи такође могу имати дисторзију укуса (дисгеузија). Немају сви сисари исте модалитете укуса: неки глодари могу да детектују укус скроба (што људи не могу), мачке не могу да осете слаткоћу, а неколико других месождера, укључујући хијене, делфине и морске лавове, изгубили су способност да осете до четири својих предачких пет модалитета укуса.[11]