Устанак у Србији 1941.
From Wikipedia, the free encyclopedia
Устанак у Србији је јула 1941. године подигла Комунистичка партија Југославије против осовинских окупатора.
Устанак у Србији 1941. | |||||||||
---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|
Део Другог светског рата у Југославији | |||||||||
Територија Ужичке републике 1941. године | |||||||||
| |||||||||
Сукобљене стране | |||||||||
Партизани Четници (од 31. августа до 1. новембра) |
| ||||||||
Команданти и вође | |||||||||
Јосип Броз Тито Александар Ранковић Коча Поповић Драгољуб Михаиловић Драгутин Кесеровић Драгослав Рачић |
Паул Бадер Франц Беме Милан Недић Коста Пећанац |
У почетку су вршене диверзије и саботаже по градовима и на комуникацијама. Приступањем четника устанку, крајем августа, долази до битке за Лозницу и ослобођења првог града. Тек септембра 1941, када је устало село, Србија се нашла у пожару устанка. Партизани и четници запоседали су градове које су посадне немачке јединице напуштале. Оружани устанак убрзо захвата већи део окупиране Србије. Ослобођене су велике територије у западној и источној Србији. На тлу западне Србије створена је највећа слободна територија у окупираној Европи позната као „Ужичка република“. Власт у њој је била дуална; партизански центар ове слободне територије налазио се у Ужицу, а четнички на Равној гори.[1]
Развојем устанка, међу устаницима постаје већи очитији идеолошки раскол између две фракције. На једној страни су припадници Четничких одреда Југословенске војске или четници који су лојални избегличкој краљевској влади. На другој страни су припадници Народноослободилачких партизанских одреда Југославије или партизани који се залажу за револуционарно увођење социјализма и укидање монархије. Четнички вођа Михаиловић крајем октобра напушта устанак, и покушава да ступи у преговоре са квислиншком владом и са Немцима ради уништења партизана, али не успева.
Окупатор је убрзо окупио веће снаге и страшним терором угушио устанак у Србији, али је остатак партизанских снага прешао у Босну, где су формирали Прву пролетерску бригаду. Након слома устанка, Србија је углавном била пацификована територија, све до доласка Црвене армије и повратка партизана у пресудној бици за Србију 1944. У међувремену, четници показују све мање склоности за борбу против немачких окупатора, а све више за борбу против партизана. Упркос томе, Михаиловић је успео да се наметне као једини легални представник избегличке владе, која је наложила да се све снаге отпора ставе под његову команду.[2]