Фашистичка Италија (1922—1943)
држава у западној Европи / From Wikipedia, the free encyclopedia
Краљевина Италија (итал. ) од 1922. до 1943. била је под управом Националне фашистичке странке са Бенитом Мусолинијем као предсједником владе. Италијански фашисти су наметнули ауторитарну власт и угушили политичку и интелектуалну опозицију, истовремено промовишући економску модернизацију, традиционалне друштвене вриједности и зближавање са Римокатоличком црквом.
Краљевина Италија (италијански) | |||
---|---|---|---|
Химна Marcia Reale | |||
Краљевина Италија 1941. године | |||
Географија | |||
Континент | Европа, Африка | ||
Престоница | Рим | ||
Друштво | |||
Службени језик | италијански | ||
Религија | католицизам | ||
Политика | |||
Облик државе | монархија | ||
— Краљ | Виктор Емануел II | ||
Историја | |||
Постојање | |||
— Оснивање | 1922. | ||
— Укидање | 1943. | ||
Географске и друге карактеристике | |||
Површина | |||
— укупно | 310.196 ² | ||
Становништво | 42.994.000 | ||
Валута | италијанска лира | ||
Земље претходнице и наследнице Италије | |||
Претходнице: | Наследнице: | ||
Краљевина Италија | Краљевина Италија | ||
Италијанска Социјална Република |
Према Стенлију Пејну, „фашистичка влада је прошла кроз неколико релативно различитих етапа”. Прва етапа (1922—1925) номинално је била наставак парламентарног система, али са „правно организованом диктатуром извршне власти”. Друга етапа (1925—1929) била је „изградња само фашистичке диктатуре”. У трећој етапи (1929—1934) било је мање интервеционизма у спољној политици. Четврту етапу (1935—1940) карактерисала је агресивна спољна политика: Други итало-етиопски рат, који је покрет из Еритреје и Сомалиленда; конфротације са Друштвом народа, што је довело до санкција; растућа економска аутаркија; инвазија на Албанију; и потписвање Челичног пакта. Пета етапа (1940—1943) био је сам Други свјетски рат који се завршио војним поразом, док је шеста и посљедња етапа (1943—1945) била крња Салска влада под њемачком контролом.[1]
Италија је била водећи члан сила Осовине у Другом свјетском рату, борећи се на неколико фронтова са почетним успјехом. Међутим, послије њемачко-италијанског пораза у Африци, успјеха Совјетског Савеза на Источном фронту и потоњег искрцавања савезника на Сицилији, краљ Виторио Емануеле III је збацио и ухапсио Мусолинија. Нова влада је потписала примирје са савезницима у септембру 1943. нацистичка Њемачка је преузела контролу над сјеверном половином Италије и спасила Мусолинија, успостављајући Италијанску Социјалну Републику, колаборационистичку марионетску државу коју су још увијек водили Мусолини и фашистички лојалисти.
Од овог тренутка, земља је пала у грађански рат, а велики италијански покрет отпора је наставио свој герилски рат против њемачких и италијанских фашистичких снага. Мусолинија су припадници покрета отпора заробили и убили 28. априла 1945, а непријатељства су окончана сљедећег дана. Убрзо након тога, грађанско незадовољство довело је до институционалног референдума 1946. о томе да ли ће Италија остати монархија или постати република. Италијани су одлучили да одбаце монархију и образују Италијанску Републику, данашњу италијанску државу.