Феликс Јусупов
From Wikipedia, the free encyclopedia
Кнез Феликс Феликсович Јусупов, гроф Сумароков-Елстон (рус. ; Санкт Петербург, 23. март 1887 — Париз, 27. септембар 1967) био је руски племић и мемоариста, најпознатији по учешћу у убиству Григорија Распућина.
Феликс Јусупов | |
---|---|
Пол | мушки |
Датум рођења | (1887-03-23)23. март 1887. |
Место рођења | Палата на Мојки, Санкт Петербург, Руска Империја |
Датум смрти | 27. септембар 1967.(1967-09-27) (80 год.) |
Место смрти | Париз, Француска |
Супружник | Ирина Александровна Романовa |
Деца | Ирина Феликсовна Јусупов |
Потомак угледне и богате породице татарског порекла, провео је младост раскалашно и у складу са идеалима естетицизма, због чега је прозван руским Доријаном Грејом.[1] Након што му је рођени брат Николај Феликсович убијен у двобоју због афере са удатом женом 1908. године, постао је једини наследник великог породичног богатства. Студирао је шумарство и енглески језик на Оксфорду у периоду од 1909. до 1913. Вративши се у Санкт Петербург, оженио се Ирином Александровном, једином сестричином цара Николаја II, са којом је добио ћерку Ирину Феликсовну 1915. године.
Заједно са Дмитријем Павловичем и Владимиром Пуришкевичем извршио је убиство над Григоријем Распућином у ноћи између 29. и 30. децембра 1916. године.[2] Нетрепељивост према Распућину је била проузрокована великим утицајем овог мистика на царску породицу због његове наводне способности да лечи царевића Алексеја, који је боловао од хемофилије. Део руског племства, међу којима је био и Јуспов, сумњичила је да Распућин поставља и смењује министре, усмерава спољну и унутрашњу политику, заступа пронемачке интересе, а крајем 1916. године сматрало се да је он крив за све неуспешне кадровске одлуке које су доводиле до пораза Русије у рату.
Након Фебруарске револуције Јусупов је са породицом избегао прво на Крим, потом на Малту, па у Италију, да би се од 1920. трајно настанио у Паризу. У Паризу је постао познат по великодушној помоћи руским избеглицама, али су временом били присиљени да живе скромније.[3] Тужио је 1933. амерички студио Метро-Голдвин-Мејер због начина на који је његова супруга представљена у филму Распућин и царица. На рачун одштете добио је тадашњих 25 000 фунти (данашњих 1 250 000 фунти).[4][5] Написао је мемоаре Минули сјај.