Карл Фридрих Гаус
Немачки математичар и физичар (1777–1855) / From Wikipedia, the free encyclopedia
Јохан Карл Фридрих Гаус ( ; Брауншвајг, 30. април 1777 — Гетинген, 23. фебруар 1855) био је немачки математичар и научник који је дао значајан допринос у многим пољима, укључујући теорију бројева, анализу, диференцијалну геометрију, геодезију, електростатику, астрономију и оптику.[1][2] Познат као „принц математичара“[3] и „највећи математичар од давнина“, Гаус је оставио траг на многим пољима математике и науке и сматра се једним од најутицајнијих математичара у историји.[4]
Карл Фридрих Гаус | |
---|---|
Датум рођења | (1777-04-30)30. април 1777. |
Место рођења | Брауншвајг, Немачка |
Датум смрти | 23. фебруар 1855.(1855-02-23) (77 год.) |
Место смрти | Гетинген, Хановер, Немачка |
Образовање | Универзитет у Хелмштету, Универзитет у Гетингену |
Поље | математика, физика |
Институција | Универзитет Георг-Аугуст, Гетинген |
Ученици | Ричард Дедекинд Бернард Риман |
Познат по | Теорија бројева, магнетизам |
Награде | Коплијева медаља (1838) |
Потпис |
Изванредну математичку даровитост показао већ у детињству, а прве научне резултате постигао као студент математике у Гетингену. У вези с теоријом дељења круга решио је (1796) проблем конструкције правилних полигона лењиром и шестаром, доказавши да се за неки прости број може на тај начин конструисати правилни -троугао онда и само онда када је Фермаов број, то јест број облика , а као такви су данас познати само 3, 5, 17, 257 и 65 537. Промовисан је 1799. године на темељу докторске дисертације, у којој је доказао изванредно значајан фундаментални теорем алгебре. Делом истраживања у аритметици (лат. , 1801) поставио је основе савременој теорији бројева. Његова Општа истраживања закривљених површина (лат. , 1828) нова су етапа у развоју диференцијалне геометрије и основица њеног напретка све до данас. У томе делу он уводи систематску употребу параметарског представљања површина, две основне квадратне форме, сферно пресликавање и на основи тога појам закривљености у тачки површине. Доказана је и основна теорема о инваријантности закривљености површине при њеном изометричком пресликавању (лат. ). Значајан је и његов прилог теорији грешака при мерењу, изложен као теорија најмањих квадрата у делу Теорија комбиновања уз најмање грешке опажања (лат. 1821—1826), према којој је најпогоднија вредност мерене величине она за коју је збир квадрата грешака најмањи.
Открића настала приликом проучавања Земљинога магнетскога поља изложио је у делу Општа теорија магнетизма Земље ( , 1839). Примењивао је математику на описивање електричних и магнетних појава (на пример Гаусов закон за магнетно поље и Гаусов закон за електрично поље). Бавио се оптиком (Гаусова апроксимација).[5] Посебно су значајна његова истраживања у подручју основа геометрије, премда о томе није ништа објавио. Још и пре Н. И. Лобачевскога и Јаноша Бољаја спознао је логичку могућност геометрије различите од еуклидске геометрије и открио у њој низ основних чињеница. Посмртно објављена његова научна оставштина подстакнула је занимање за нееуклидске геометрије и допринела је њиховом бржем развоју. По њему су названи кратер на Месецу (Гаусов кратер) и планетоид (1001 Гаусија).[6]