Спознаја
From Wikipedia, the free encyclopedia
Спознаја или когниција је схватање стварности које се заснива на човековом искуству и мишљењу. Когниција укључује сваки ментални процес који се може описати као искуство сазнања, опажања, препознавања, расуђивања и закључивања.[2] Разликује се од искуства осећања или жељења. Као појам, односи се на мозак и на ум. Питања о природи когниције и веза између спознаје умом и спољашњег света, била су предмет дебате међу филозофима још од Антике. Когниција и развој различитих когнитивних теорија, такође су биле предмет многих дебата и интерпретација. Суштина когниције је расуђивање, које се дешава када се одређени објекат препознаје као различит од других објеката и означава одређеним концептом или концептима. Психолози се баве анализом когнитивних процеса који утичу на учење и понашање.
Когнитивни процеси се анализирају из различитих перспектива у различитим контекстима, посебно у областима лингвистике, анестезије, неуронауке, психијатрије, психологије, образовања, филозофије, антропологије, биологије, систематике, логике и рачунарства.[3] Ови и други различити приступи анализи когниције синтетишу се у развијајућем пољу когнитивних наука, прогресивно аутономној академској дисциплини.
Постоје два шира приступа истраживања у савременој когнитивној теорији. Први се оснује на делу швајцарског физиолога Жана Пијажеа, који је гледао на когнитивну адаптацију кроз оквире два основна процеса: асимилације и акомодације. Асимилација је процес тумачења стварности у оквирима унурташњег модела света личности (модела који се оснује на претходном искуству); акомодација подразумева промене у том моделу као резултат усклађивања са животним искуством. Амерички психолог Џером Симор Брунер, је проширио коцепт Пијажеа предлажући да на когнитивни процес утичу три начина преко којих представљамо свет који нас окружује. То су: проактивни начин који укључује представљање нечега акцијом или демонстрирањем; иконографски начин преко визуелних и менталних слика; и симболички начин, односно преко језика и говора.
Други је, тзв., информационо-процесни приступ где се поступак учења и размишљања представља преко поређења ума са сложеним рачунарским системом, пројектованим за прикупљање, обрађивање, чување и коришћење информација, као што то раде рачунари уз помоћ различитих рачунарских програма. Роберт Стернберг, амерички психолог, испитивао је информационо-процесне процедуре које користе људи за решавање проблема преко тестова интелигенције. Херберт Сајмон, амерички социолог, покушао је да схвати начин на који ум процесира информације, програмирајући рачунаре да имитирају процесе учења. Истраживачи у овој области теже да развију уједињену теорију когниције, покушајима да створе рачунарски програм који ће бити оспособљен за учење, решавање проблема и памтити на начин на који то раде људска бића, што је такође интересовање научника у области вештачке интелигенције.