Џон Мејнард Кејнс
енглески економиста / From Wikipedia, the free encyclopedia
Џон Мејнард Кејнс, први барон Кејнс од Тилтона[1] (енгл. ; 5. јун 1883 — 21. април 1946) био је енглески економиста чије су радикалне идеје имале огроман утицај на модерну економију и политичку теорију.[2] Посебно је запамћен као заговарач владине политике интервенционизма, по којој би влада могла користити фискалне и монетарне мере да би циљано ублажила ефекте економске рецесије, депресије и експлозија. Многи га сматрају оснивачем модерне макроекономије.[3][4][5][6] Његове идеје су основа школе мишљења познате као Кејнсова економија и њених разних огранака.[7]
Џон Мејнард Кејнс | |
---|---|
Датум рођења | (1883-06-05)5. јун 1883. |
Место рођења | Кембриџ, Уједињено Краљевство |
Датум смрти | 21. април 1946.(1946-04-21) (62 год.) |
Место смрти | Firle, Уједињено Краљевство |
Националност | Уједињено Краљевство |
Образовање | Кингс колеџ |
Школа | Кејнсијанизам |
Област | Политичка економија Вероватноћа |
Узор | Адам Смит Давид Рикардо Џон Стјуарт Мил Томас Малтус Силвио Гасел Џорд Едвард Мур Кнут Вичел Денис Робертсон |
Утицај | Карл Маркс Алфред Маршал Денис Робертсон Фридрих Август фон Хајек |
Доприноси | Макроекономија Кејнзијанизам Преференција ликвидности Мултипликатор потрошње |
Током 1930-их, Кејнс је предводио револуцију економског размишљања, оспоравајући идеје неокласичне економије која је тврдила да би слободна тржишта, у кратким до средњорочним терминима, аутоматски пружила потпуну запосленост, докле год су радници флексибилни у погледу њихових платних захтева. Он је уместо тога заступао став да агрегатна потражња одређује свеукупни ниво економске активности и да неадекватна агрегатна потражња може да доведе до дугачких периода високе незапослености. Следствено Кејнсовој економији, државна интервенција је неопходна да би се регулисали циклуси „брзог раста и распада“ економске активности.[8] Кејнс се залагао за примену фискалне и монетарне политике којом би се ублажили негативни ефекти економских рецесија и депресија. Након избијања Другог светског рата, Кејнсове идеје у погледу економске политике су нашле примену у водећим Западним економијама. Године 1942, Кејнсу је додељена титула наследног племића, те је постао барон Кејнс од Тилтона у округу Сасекс.[9] Кејнс је умро 1946. године. Током 1950-их и 1960-их, успех Кејнсове економије је довео до тога да су скоро све капиталистичке владе прихватиле његове ставове.
Кејнсов утицај је опао током 1970-их, делом као последица проблема са инфлацијом која је почела да се испољава у англоамеричким економијама од почетка декаде, а делом због критика Милтона Фридмана и других економиста који су били песимистични у погледу способности влада да регулишу економске циклусе путем фискалне политике.[10] Међутим, наступ глобалне финансијске кризе из 2007–08. је узроковао поновни успон Кејнсовог гледишта. Кејнсова економија пружа теоретску основу за економску политику коју је Председник Барак Обама предузео у САД у одговору на кризу, као и премијер Гордон Браун у Уједињеном Краљевству, и други државници у њиховим земљама.[11]
Године 1999, Тајм магазин је уврстио Кејнса у списак 100 најважнијих и најутицајнијих људи 20. века, коментаришући да је то била: „његова радикална идеја да владе треба да потроше новац који немају да би спасле капитализам.“[12] Њега је журнал описао као „најпознатијег британског економисту 20. века.“[13] Осим што је био економиста, Кејнс је такође био у државној служби, као директор Енглеске банке, припадник Блумсбуршке групе интелектуалаца,[14] патрон и сакупљач уметности, директор Британског еугенског друштва, саветник неколико добротворних друштава, успешни приватни инвеститор, писац, филозоф и фармер.