Милутин Ускоковић
српски књижевник и правник / From Wikipedia, the free encyclopedia
Милутин Ускоковић (Ужице, 4. јун 1884 — Куршумлија, 15. октобар 1915) био је српски књижевник и правник. Још на самом почетку књижевног рада, написао је неколико књига: две збирке цртица Под животом (1905) и Vitae fragmenta (1908), [два] романа Дошљаци (1910), Чедомир Илић (1914) и једну збирку приповедака Кад руже цветају... (1912). Године 1914. изишао је у Београду његов превод Максима Ларошфукоа.[1]
Милутин Ускоковић | |
---|---|
Надимак | Мита |
Датум рођења | (1884-06-04)4. јун 1884. |
Место рођења | Ужице, Краљевина Србија |
Датум смрти | 15. октобар 1915.(1915-10-15) (31 год.) |
Место смрти | Куршумлија, Краљевина Србија |
Образовање | Ужичка гимназија, Друга београдска гимназија |
Универзитет | Универзитет у Женеви |
Занимање | књижевник, правник |
Супружник | Бабета Фишер |
Родитељи | Мијаило Ускоковић Софија Ускоковић |
Језик стварања | српски |
Утицаји од | Иван Тургењев |
Најважнија дела |
|
Рођен је и школовао се у Ужицу, а касније у Београду. Докторску дисертацију из права стекао је на Универзитету у Женеви, где се 1910. године и оженио. По повратку у Београд, радио је чиновничке послове и писао књижевна дела. У току Првог светског рата је психички оболео гледајући тортуре кроз које пролази српски народ и извршио самоубиство у реци Топлици, код Куршумлије. Иако је преминуо млад, био је плодан писац и иза себе оставио неколико дела. У његову част се књижевницима додељује награда „Милутин Ускоковић” за најбољу необјављену причу на српском језику, у његовом родном граду Ужицу.