Реквијем
From Wikipedia, the free encyclopedia
Реквијем или реквијемска миса (лат. — миса за преминуле) је литургијска служба у Католичкој цркви, у част преминулог и његове душе. Сматра се за почасну сахрану појединца или групе. Поред Католичке цркве, реквијем као служба је заступљен у англиканизму и лутеранству. Реквијем је сличан служби опела у Православној цркви и гркокатоличким црквама. Реч реквијем је латинског порекла и спомиње се у литургијским записима (лат. ; енгл. — „Подарим им вечни покој, Господе.“). Реквијем је био и веома популаран вид музичког комада. Обично је започињао драматично и једногласно, а већина текстова преузета из литургијских записа. Најпознатији композитори ове врсте комада били су Волфганг Амадеус Моцарт и Ђузепе Верди.
Термин се такође користи за сличне церемоније изван Римокатоличке цркве, посебно у западном обреду православног хришћанства,[1][2][3] англокатоличкој традицији англиканства и у појединим лутеранским црквама.[4][5] Слична служба, са потпуно другачијим обредним обликом и текстовима, постоји у источној православној и источнокатоличкој цркви, као и у неким методистичким црквама.[6]
Миса и њене поставке вуку своје име из увода литургије, која почиње речима Requiem aeternam dona eis, Domine (латински за „Вечни покој дај им, Господе“), који се цитира из 2. Есдре – реквијем је облик акузатива једнине латинске именице requies, „одмор, починак“.[7] Римски мисал ревидиран 1970. користи ову фразу као први улазни антифон међу формулама за мисе за мртве, и остаје у употреби до данас.