Ђауме II од Арагона

Ђауме II од Арагона (кат. , шп. , араг. ; Валенсија, 10. август 1267 — Барселона, 2. новембар 1327) је био краљ Арагона, Валенсије, гроф Барселоне, (1291—1327) краљ Мајорке, (1291—1295) краљ Сицилије (под именом Ђауме I од Сицилије) (1285—1311). Ђауме је био познат и под именом Ђауме Праведни. Био је други син Переа III од Арагона и Констанце од Сицилије. На власти је наследио прата Алфонса и тако ујединио Арагон и Сицилију.

Ђауме II од Арагона
Ђауме II од Арагона
Пуно име	Ђауме II Праведни од Мајорке и Круне Арагона
Датум рођења	(1267-08-10)10. август 1267.
Место рођења	Валенсија, Краљевина Арагон
Датум смрти	2. новембар 1327.(1327-11-02) (60 год.)
Место смрти	Барселона, Круна Арагона
Супружник	Изабела од Кастиље, краљица Арагона, Бланш Анжујска, Марија Лизињан, краљица Арагона, Elisenda of Montcada
Потомство	Алфонсо IV од Арагона, Maria of Aragon, Lady of Cameros, Изабела Арагонска, Peter IV of Ribagorza, Violante d'Aragona, James of Aragon, Juan de Aragón y Anjou, Констанца од Арагона, Raimondo Berengario d'Aragona, Blanca d'Aragó
Родитељи	Пере III од Арагона Констанца од Сицилије, краљица Арагона
Династија	Барселоне
Краљ Мајорке
Период	(1291-1295)
Претходник	Алфонсо III од Арагона
Наследник	Ђауме II од Мајорке
Краљ Сицилије
Период	(1285-1311)
Претходник	Пере III од Арагона
Наследник	Федерико III од Сицилије
Краљ Арагона, Каталоније и Валенсије
Период	(1291-1327)
Претходник	Алфонсо III од Арагона
Наследник	Алфонсо IV од Арагона

Рат Сицилијанске вечерње

Федерико III од Сицилије

Повод за рат

Године 1295. Уговором у Анањију оставио је Краљевину Сицилију папи Бонифацију (1294—1303), а папа се одрекао Сицилије у корист, Карла II Напуљског. 1396. незадовољни Сицилијанци су за краља поставили Ђаумеововг брата Федерика. Федерико је извршио инвазију Калабрије и освојио је неколико градова. Изазвао је и побуну у Напуљу. Паомагао је гибелине из Тоскене и Ломбардије да се буне против папе.^[1]

Ток рата

Ђауме, који је у то време освијио Мурсију, која је била под влашћу Кастиље, озбиљно схватао тај договор па је 1295. године наговорио и Руђера де Љурија да нападне Сицилију. Ђауме је у савезу са Руђером 4. јула однео победу у бици код рта Орландо. У исто време Карло се искрцао на Сицилију и освојио Катанију, која су убрзо Сицилијанци повратили. 14. јуна 1300. године Руђер је у бици заробио Федерика.^{[тражи се извор]}

Мир у Калтабељоти

Године 1302. по захтеву папе Французи су дошли да помогну Ђаумеу, али куга је однела животе многим арагонским и француским војницима па је Ђауме био приморан да моли за мир, који је склопљен 19. августа 1302. године у Калтабељоти. Сурови и генијални тактичар Руђер де Љурија у то време је умро у Валенсији. Федерико је признат за краља Сицилије, а Карло за краља Напуља. Ђауме је 1311. године изгубио и последњи посед на Сицилији.

Побуна Барона

Побуна под вођством сина Ђумеа

Ђауме је да би остао на власти морао да добије подршку племића, па им је признао многе привилегије. Пошто је тада Ђауме прекршио законе Арагона барони су у априлу 1301. године у Сарагоси дигли устанак. Ђауме Млађи, Ђаумеов најстарији син им се придружио постао вођа побуне. Разлог тог придруживања је била одлука Ђаумеа Старијег да за свог наследника постави једног од млађих синова, а не Ђаумеа Млађег. Ђауме Старији је после неког времена одлучио да Ђаумеа Млађег прогласи наследником и да угуши побуну. Ђауме Млађи је крунисан у Сарагоси, али побуна се наставила, а сада је вођа побуне била Ђаумеова супруга Марија Лизињан.^{[тражи се извор]}

Побуна под вођством краљице Марије Лизињан

Марија је у помоћ позвала Кастиљу, која јој се одазвала и почела припреме за напад на Арагон. Побуњенике је подржавао и сам папа. Ђауме Старији је побуњеницима нудио целу провинцију Мурсију да би му они предали тврди град Аликанте, али Марија је то одлучно одбила.^{[тражи се извор]}

Гушење побуне и рат против Сарацена

Да би Кастиљу спречио да изваде инвазију на Арагон, Ђауме Старији се 1305. године у околини реке Сегуре састао са краљем Кастиље и предао му Мурсију под условом да не напада Арагон. Кастиљски краљ је обећао да неће да напада Арагон и то обећање је испунио, а Ђауме Старији је обећао да ће да помогне краљу Кастиље у рату са Сараценима, чак је свог сина Ђаумеа оженио са Леонор, кастиљском принцезом, а своју кћерку Марију удао за Педра, брата краља Кастиље. Папа Климент (1305—1314) је благословио Ђаумеа и краља Фернанда од Кастиље. Крајем јула Кастиљци су опсели Алхесирас, а Ђауме је опсео Сеуту и Алмрију. После сараценске победе емир Гранаде дошао је у помоћ Алмерији, али је поражен. Ђауме ипак није успео да заузме град, јер су га његови становници очајнички бранили. У јануару 1310. године Ђауме је склопио мир са Сараценима.

Односи са папама

Папа Бонифације је Ђаумеа 1303. године крунисао за краља Сардиније, коју су под својом влашћу од 1050. године држали Сарацени, а један мали део острва Ђенова и Пиза. Године 1309. Ђауме је склопио савез са Фиренцом, Луком и осталим гвелфском градовима Тоскане против Пизе. Ти Гвелфски градови су склопили савез са Ђаумеом под условом да им он помогне у борби против цара Светог римског царства Хајнриха VII Луксембуршког. Ђауме је помогао папи и француском краљу Филипу IV Лепом да ухвате Темпларе и после њиховог хапшења и спаљивања Ђауме је покушао да освоји њихове поседе у Арагону. То је изазвало гнев папе Климента V, а касније Јована XXII (1316—1334), који га је 1217. године натерао да бивше поседе Темплара преда Јовановцима.

Алфонсо, Ђаумеов син

Освајање Сардиније и Мајорке

У децембру 1319. године Ђауме је Арагону припојио и Мајорку.

Године 1321. Ђауме је наставио да напада Сицилију. Склопио је савез са Робертом Напуљским и 1322. године он је освојио гибелинску Ђенову и на власт довео гвелфе, а на повратку је опсео Пизу, али је поражен. После повратка у Напуљ Роберт је напао Федерика од Сицилије.

За то време Ђаумеов син Алфонсо се у Барселони спремао да изврши инвазију на Сардинију. Алфонсо је опсео Иглезијас и Каљари. После освајања тих градова Алфонсо је 1324. године опсео Пизу, али је доживео понижавајући пораз, а онда је слопљен мир, којим се Пиза одрекла Сардиније и предала је Арагону. Од тада је Арагон једна од највећих светских сила. У овом рату је погинуло само 1 200 арагонаца.^{[тражи се извор]}

Смрт

Ђауме је умро 2. новембра 1327. године у 66. години живота. Пошто се његов први син Ђауме замонашио престо је наследио Алфонсо.^{[тражи се извор]}

Породично стабло

Преци Ђауме II од Арагона

16. Алфонсо II од Арагона 8. Петар II Арагонски 17. Санћа од Кастиље 4. Ђауме I од Арагона 18. William VIII, Marquess of Montpellier 9. Марија од Монпељеа 19. Евдокија Комнин 2. Пере III од Арагона 20. Бела III 10. Андрија II Арпадовић 21. Агнеса од Антиохије 5. Јоланда од Угарске 22. Петар II Куртене 11. Јоланда од Куртенеа 23. Јоланда Фландријска 1. Ђауме II од Арагона 24. Хенрик VI, цар Светог римског царства 12. Фридрих II, цар Светог римског царства 25. Констанца од Сицилије 6. Манфред Сицилијански 13. Бјанка Ланцио 3. Констанца од Сицилије, краљица Арагона 28. Тома I од Савоје 14. Амедео IV од Савоје 29. Маргарета од Женеве 7. Беатриче Савојска 30. Иго III од Бургундије 15. Маргарита од Бургундије, грофица Савоје 31. Беатрис од Албона