Патријарх српски Јефрем

Свети Јефрем (око 1311. код Трнова — 15. јун 1399. у близини Пећи) хришћански је светитељ и архиепископ пећки и патријарх српски у два наврата, од 1375. до 1379. године и поново од 1389. до 1390. године.^[1]

Јефрем
Датум рођења	око 1311.
Место рођења	код Трнова,
Датум смрти	15. јун 1399.(1399-06-15) (87/88 год.)
Место смрти	у близини Пећи,
Архиепископ пећки и патријарх српски
Године	(1375—1379)
Претходник	Сава IV
Наследник	Спиридон I
Архиепископ пећки и патријарх српски
Године	(1389—1390)
Претходник	Спиридон I
Наследник	Данило III

После упокојења патријарха Саве IV, на позив кнеза Лазара и Ђурђа Балшића, сазван је 1375. године сабор у Пећи, на који се сабраше митрополити, епископи и часни игумани да изаберу новог поглавара Српске цркве. И после дугог већања у среду 3. октобра 1375. године, за српског патријарха изабран је Јефрем.

Биографија

Свети Јефрем је рођен у близини бугарског града Трнова, а отац му је био свештеник. Још од малена је тежио за духовним и подвижничким животом. Одбегао је у Свету гору са 23 године, када су родитељи хтели да га жене. Рекао је да је сањао како му је Бог указао како ће остварити своју жељу о монаштву и запутио се на место које му је речено у сну и тамо налази пустињака по имену Василија, где се молио и постио. Када су родитељи сазнали где је и кад су покушали да га намоле да се врати кући он бежи на Свету Гору.^[2] Најпре је живео у Хиландару, затим у Зографу, а онда на самој планини Атосу. Због најезде Турака са неким својим ученицима прешао је у неки манастир у околини Пловдива, коме је био игуман.^[3] Према другим изворима он се вратио за Србију и настанио у Ибарској клисури на неки краћи период.

Следеће место где одлази је Пећка патријаршија где добија благослов од патријарха Јоаникија да се настани у „Дечанској пустињи」, дакле у некој његовој испосници. После смрти цара Душана, патријарх Сава му је створио ћелију у Ждрелу, недалеко од Пећке патријаршије.^[3] Када је настала борба о првенство у држави и у цркви, Сабор српских архејереја је октобра месеца 1375. године у Пећи изабрао преподобног пустињака Јефрема за патријарха на место упокојеног Саве 1375. године. Када му је саопштен избор, он је заплакао јер није желео да буде патријархи покушао је да одбије титулу, али Сабор није променио своју одлуку. Времена су тада била тешка, размирице у држави одражавале су се и у Цркви. Као што се неки великаши нису радо покоравали цару Лазару, тако се и неки архијереји и духовна лица нису повињавали патријарху Јефрему, без обзира на његов узвишени подвижнички живот. Притешњен разним тешкоћама, а навикнут на тих усамљенички живот 1379. године је оставио престо и предао га Спиридону, новоизабраном патријарху^[4], а он се повукао у манастир светог Архангела Михаила у Призрену, задужбину цара Душана. Ипак после смрти Спиридонове, 1389. године, умолио га је кнез Лазар да се поново прими дужности. Управљао је Српском црквом у тешко време после пораза у Косовској бици све док Сабор није могао опет да се састане кад је изабран нови патријарх Данило III. Преминуо је 1399. године у пустари у близини Пећи где се повукао након постављања новог патријарха. Мошти му се налазе у Царској лаври - Пећкој Патријаршији.^[5] Пећки епископ Марко му је написао житије и службу.

Српска православна црква слави га 15. јуна по црквеном, а 28. јуна по грегоријанском календару.

Књижевни рад

У историји књижевности познат и као монах Јефрем, написао је Канон молбени Исусу Христу, Канон молбени пречистој Богородици, Стихире молбене пречистој Богородици, Стихире молбене господу нашем Исусу Христу, Стихире Крстобогородичине и Стихире без акростиха (све између 1355. и 1371). У тешким временима претеће турске најезде, монах Јефрем је исписао драматичне стихове пуне исихастичких мотива, покајничког молебног тона и чврсте вере у помоћ Христа и Богородице у просветљење од мрака који се надвио над Србију и у преображај сумрачног стања своје грехом испуњене душе.

Јефремово дело је 1970. у Хиландару у целини открио и приредио Д. Богдановић, а независно од њега и П. Матејић 1975, који сматра да није реч о српском патријарху, већ о трновском монаху-писцу који припада бугарској књижевности.

Гроб патријарха Јефрема

Превод на савремени српски језик

• Канон молбени господу Исусу Христу; Канон молбени пречистој Богородици; Канон молбени за цара; Стихире молбене пречистој Богородици; Истога Јефрема друге стихире без акростиха; Истога Јефрема друге стихире молбене господу нашем Исусу Христу; Истога Јефрема друге стихире, Крстобогородичне, у: „Шест писаца ХIV века」, избор, данашња језичка верзија и редакција Димитрије Богдановић. Београд, Просвета, СКЗ, 1986, Стара српска књижевност у 24 књиге, књ. 10.