Јоаким Вујић

Јоаким Вујић

Датум рођења	(1772-09-09)9. септембар 1772.
Место рођења	Баја, Хабзбуршка монархија
Датум смрти	8. новембар 1847.(1847-11-08) (75 год.)
Место смрти	Београд, Кнежевина Србија

Јоаким Вујић се родио 19. септембра 1772. у Баји од родитеља Григорија и Јевре као једно од једанаесторо деце. Отац Гига је био сапунџија и ситни трговац.^[3] Школовао се у Баји, Новом Саду, Калачи, Острогону и Пожуну, где је изучио права.^[4] Овде је редовно посећивао позоришне представе. Полазећи одатле, Вујић је записао следеће: „Обиђем све моје премиле стазе, по којима сам се прохождавао, читао и моје школске материје учио, најпосле пољубим и све, а наипаче моја премила древеса са сузама оросим, грлећи и љубећи и, под којима сам седио и различие општеполезне књиге читао「.

Занесен примером Доситеја Обрадовића, кога је срео у Бечу 1795. године, кренуо је на пут. Имајући на путу различитих доживљаја, Вујић је био у Карловцу и у Загребу, одакле се 7. јула 1797. вратио у родну Бају да помогне родитељима који беху пострадали. О томе је прибележио: „Мени онда, казује, да је било могуће, пак да сам онда био на онаковоме месту, гди се људи продају - ja би се онда сам био дао продати, да би само могао моје предраге родитеље од њиове, туге и печали избавити, пак њи у њиово спокојство и тишину поставити「.

Јоаким Вујић је учитељевао по разним местима Угарске, а потом је кренуо на путовање. Пошао је у Трст и уз романтичан сукоб с хајдуцима, у Трст је стигао на покладе 1801. где се издржавао као домаћи учитељ. Овде је Вујић учио туђе језике и убрзо написао своју Француску граматику (Будим, 1805). У Трсту је упознао Викентија Ракића, писца и преводиоца драмских дела на српски језик, јеромонаха Саву Поповића и велетрговца Антонија Квекића.

Вујић је путовао по Италији, па оставивши учитељство, према његовим записима - чија је веродостојност доведена у питање - ступио је на брод као писар. Посетио је Мореју, Архипелаг, Малу Азију, Цариград, Крим, био је и у Солуну и на афричкој обали, где је гледао хватање крокодила по Нилу, а у повратку ка Трсту његов је брод имао битку с турским морским разбојницима.

Ради штампања својих списа одлази у Пешту. Намеравајући је да се настани у Србији одлази у Земун, где остаје од 1806. до 1809. У Земуну је учитељевао и писао. Овде је био осумњичен да је — прича Вујић — у револуционарној вези с Доситијем из Београда и Наполеоном Великим, те је пола године био у истражном затвору, где је урадио превод Дефоевог „Робинсона「 и још једне књижице.

У јесен 1810. године у Сентандреји се оженио богатом удовицом Пелагијом Манојловић, међутим, у браку није био срећан. Исте године је објавио свој роман „Алексис и Надина「, а такође и моралну приповетку „Робинсон млађи「.

Вујић је учествовао и у припремама представе Иштвана Балога „Црни Ђорђе или Заузеће Београда од Турака「 која је била изведена на мађарском језику са српским песмама 12. септембра 1812. године у пештанском Мађарском театру, у Рондели. Одушевљена публика је са овацијама испратила ову представу.^[5]

21. августа 1813. Вујић је за признање културног и просветног рада од цара Франца I добио признање које му је уручено у пештанској Градској управи.

Дана 24. августа 1813. године, поново у Рондели на пештанској обали Дунава, на позорници Мађарског театра, Јоаким Вујић приређује прву световну и грађанску позоришну представу на српском језику: „Крешталица「^[6] (нем. "Der Papagoy") од популарног немачког списатеља Аугуста Коцебуа. Прву вест о овој представи пренеле су „Новине сербске из царствујушче Вијене「 Димитрија Давидовића. По овом сценарију је 1966. снимљен филм Крешталица. 200-годишњица ове представе је свечано обележена у Крагујевцу 2013. године представом „Ноћ у кафани Титаник「.^[7]

После тога следиле су представе у Баји, Сегедину, Новом Саду, Земуну, Темишвару, Панчеву и Араду. Јоаким Вујић је у Пешти упознао познатог романописца Милована Видаковића и Уроша Несторовића.

Дана 18. јануара 1815. у Баји је изведено Вујићево дело „Инкле и Јарика「 у три чина.

У јесен 1823. Јоаким Вујић је први пут боравио у Србији.

Године 1828. Јоаким Вујић је у Будиму штампао „Путешествије по Сербији「; пре тога је већ било изишло његово „Новое земљеописаније「. Дане очајања, због пропалог брака, провео је у манастиру Бездину, где је 1831 — 1832. написао и своју аутобиографију.

Време између 1835 — 1839. провео је у Србији, већином у Крагујевцу^[1], где је у двору Кнеза Милоша приређивао позоришне представе. Вујић је дошао на позив Кнеза у јесен 1834. године и постављен је за директора Књажеско-србског театра са задатком да организује рад позоришта. Прве представе одржане су у време заседања Сретењске скупштине од 2. до 4. фебруара 1835. године, када су приказани Вујићеви комади уз музику коју је компоновао Јожеф Шлезингер. Вујић је у 1835. години приказао пет премијера, ито следећих драмских дела: Фернандо и Јарика, Ла Пејруз, Бедни стихотворац, Бегунац и Шнајдерски калфа. Одласком Милоша и Вујић је морао да напусти Србију. Путовао је по Молдавији, био је и у Одеси, а у једном руском манастиру сређивао је опис ових својих путовања.^[8]

Вујићев путопис „Путешествије по Унгарији, Валахији, Молдавији, Басарабији, Херсону и Криму「 (Београд 1845) садржи занимљива запажања, често врло корисне податке, али је писан невешто и некњижевно, сувопарно, готово само документарни.^[9]

Последње године свога живота Јоаким Вујић је провео у Београду у оскудици. Ипак је био живнуо видећи да се у Србији све више утврђује позориште.

Умро је 8. новембра 1847. године, очекујући први повезани примерак своје нове књиге „Ирина и Филандар「. Јоаким Вујић је сахрањен у гробу Симе Милутиновића Сарајлије у близини цркве Светог Марка на старом ташмајданском гробљу у Београду. Гроб му је касније заметен. Вујићева слика је позната по нацрту који је сам приложио својој аутобиографији.^[4]

Забележио је разговоре са многим лицима о најразличитијим стварима. Расправљао је о питањима књижевног језика а такође и о правопису. Бранио је стари правопис и славеносербски језик.^[10]

Објављена драмска дела

Фернандо и Јарика, једна јавнаја игра у трима дјејствијима, Будим 1805. године,
Љубовна завист чрез једне ципеле, једна веселаја игра у једном дјејствију, Будим 1807. године,
Награжденије и наказаније, једна сеоска игра у два дјејствија, Будим 1809. године,
Крешталица, једно јавно позориште у три дјејствија, Будим 1914. године,
Серпски вожд Георгиј Петрович, иначе речени Црни или Отјатије Београда од Турака. Једно ироическо позориште у четири дјејствија, Нови Сад 1843. године,
Шнајдерски калфа, једна весела с песмама игра у два дјејствија, Београд 1960. године. Набрежноје право, драматическоје позорје, Београд 1965. године,
Добродељни дервиш или Звекетуша капа, једна волшебна игра у три дјејствија, Крагујевац 1983. године.^[11]

Драмска дела у рукопису

Шпањоли у Перувији или Ролова смерт, 1812,
Набрежноје право, 1812,
Жертва смерти, 1812,
Сибињска шума, 1820,
Негри или Љубов ко сочоловјеком својим, 1821,
Предувјереније сверху состојанија и рожденија, 1826,
Добродељни дервиш или Звекетуша капа, 1826,
Сестра из Будима или Шнајдерски калфа, 1826,
Пауника Јагодинка, 1832,
Ла Пејруз или Великодушије једне дивје, 1834,
Љубовна завист чрез једне ципеле, 1805,
Стари војак, 1816,
Карташ, 1821,
Девојачки лов 1826,
Обрученије или Дјетска должност сверху љубве, 1826,
Сваке добре вешчи јесу три, 1826,
Сирома стихотворац, 1826,
Селико и Бериза или Љубав измежду Негри, 1826,
Сирома тамбурџија, 1826,
Сербска принцеза Анђелија, 1837,
Дјевица из Маријенбурга, 1826,
Знајеми вампир, 1812.^[11]

Јоаким Вујић

Биографија

Дела

Објављена драмска дела

Драмска дела у рукопису

Види још

Референце

Спољашње везе

Wikiwand - on