Џорџ Беркли

Џорџ Беркли (енгл. ; Томастаун, 1685 — Оксфорд, 1753)^[4][5] је био нововековни ирски филозоф, познат као заступник субјективног идеализма и емпиризма. Његова филозофија се понекад узима за крајњи облик субјективног идеализма, који се назива солипсизам.^[6]

Џорџ Беркли
Пуно име	Џорџ Беркли
Датум рођења	(1685-03-12)12. март 1685.
Место рођења	Томастаун, Ирска
Датум смрти	14. јануар 1753.(1753-01-14) (67 год.)
Место смрти	Оксфорд, Велика Британија
Образовање	Trinity College Dublin
Епоха	Нововековна
Регија	Западна филозофија
Школа филозофије	идеализам, емпиризам, фундаментализам[1], концептуализам[2], индиректни реализам[3]
Интересовања	метафизика, епистемологија
Идеје	субјективни идеализам
Утицаји од	Џон Лок, Nicolas Malebranche
Потпис

Биографија

Џорџ Беркли је рођен 12. марта 1685. године у близини Томастауна у Ирској. 1707. године је постао је магистар теологије, а 1713. капелан. Све своје најзначајније и најоригиналније радове написао је до своје 28. године.^[6] Често је путовао, као пратилац грофа, у Француску и Италију. Од 1729. до 1731. године као мисионар шири хришћанство у Америци, а 1734. постаје епископ у Клојну. Године 1752. повлачи се из јавног живота, а годину дана касније умире у Оксфорду.

Учење

Џорџ Беркли је један од најпознатијих представника субјективног идеализма, који најбоље изражава својим фундаменталним начелом: „Бити јесте бити опажен「 ().

„	Постојао је неки мирис, значи да га је неко мирисао; постојао је неки звук, значи да га је неко чуо; била је нека боја или облик - опажени су видом или опипом. То је све што могу разумети под тим и сличним изразима. Јер оно што се каже о апсолутном постојању немислећих ствари, без обзира на то да ли се опажају, изгледа савршено неразумљиво. Њихов јест , и није могуће да они имају неку егзистенцију изван духова или мислећих ствари, које их опажају.	」
— Расправа о принципима људске спознаје

У „Дијалозима измеду Хиласа и Филонуса「 Филонус, који износи Берклијеве идеје, доказује "да се реалност чулних ствари састоји у томе што су опажене", насупрот Хиласовог мишљења да "постојати значи једно а бити опажен друго".^[6] Беркли разрађује тезу да су сви чулни феномени менталне природе. Он аргументује о субјективности осета топлоте и хладноће познатим примером о млакој води. Кад је једна рука топла а друга хладна па се обе ставе у хладну воду, онда једна рука осећа ову воду као хладну, а друга као топлу, премда вода објективно не може бити истовремено и топла и хладна. Стога осети топло и хладно постоје само у нашем духу.^[6]

Берклијева филозофија се заснива на емпиристичким тврдњама, и искуство узима за основу целокупног знања. Па ипак, за њега тзв. спољни предмети нису ништа друго до скупови наших осета, који не постоје изван духа. По њему постоји само дух а чулне идеје не зависе од нас, већ их изазива Бог. Стога чулне идеје и јесу много јаче и сталније од идеја мисли и маште које производи наш дух.^[6] Реалне ствари и нису друго него чулне идеје па је постојање материје изван и независно од тих идеја само измишљотина "уврнутих" филозофа.^[6]

Дела

Главна Берклијева дела су:

• An Essay Towards a New Theory of Vision (1709)
• Расправа о принципима људског сазнања (A Treatise concerning the Principles of Human Knowledge; 1710)
• Три дијалога измеду Хиласа и Филонуса (Three Dialogues between Hylas and Philonous; 1713)
• Alciphron or the Minute Philosopher (1732)
• Siris, a Chain of Philosophical Reflexions and Inquiries (1744)