Административна подела Кнежевине Србије

Административна подела Кнежевине Србије је почела да се постепено спроводи одмах после формирања Кнежевине Србије 1815. године мимо устаљених административне подела на ејалете каква је била присутна на осталим територијама Османског царства који нису имале аутономију, али ипак по узору на дотадашњу османлијску административну поделу. Кнежевина Србија је све до Берлинског конгреса 1878. године била у саставу Османског царства. По окончању Другог српског устанка, кнез Милош Обреновић се определио за стварање и јачање српске државности дипломатским методама и постепено освајање државних овлашћења од Османског царства. Период од 1815. до 1833. године обележен је стварањем органа власти Кнежевине Србије у селима, кнежинама и нахијама, чија су овлашћења постепено расла.^[1]

Изворна карта Кнежевине Србије из 1831. године, са тадашњом поделом на нахије

Административна подела Кнежевине Србије од 1819. до 1833. године

Кнежевина Србија је првом административном поделом из 1819. године била подељена на 12 нахија, 45 кнежина, 1.396 села и вароши, 53.137 домова (кућа), 60.468 пореских ожењених лица и 119.854 пореских арачких лица.

Нахије

нахије	број кнежина	број села
1. Шабачка	4	104
2. Ваљевска	3	189
3. Соколска	2	46
4. Ужичка	2	120
5. Пожешка	8	105
6. Рудничка	5	111
7. Крагујевачка	3	168
8. Јагодинска	2	145
9. Ћупријска	2	72
10. Пожаревачка	7	194
11. Смедеревска	2	125
12. Београдска	5	125

Кнежине

У Шабачкој нахији	број села	пореске ожењене главе
Посавска	33	970
Тамнавска	20	783
Поцерска	21	969
Мачванска	30	2661

У Ваљевској нахији	број села	број кућа	ожењене главе	арачке главе
Јована Бобовца	44	1453	1911	4689
Раке Тешића	68	1611	1994	4608
Гаје Дабића	77	3191	3996	9279

У Соколској нахији	број села	број кућа	ожењене главе	арачке главе
Петра Васића	21	612	825	2027
Петра Обрадовића	25	780	1082	2219

У Ужичкој нахији	број села	број кућа	ожењене главе	арачке главе
Рујина	59	1851	2314	4828
Црна гора	61	1580	1884	4139

У Пожешкој нахији	број села	број кућа	ожењене главе	арачке главе
У осам кнежина	105	3490	4027	10233

У Рудничкој нахији	број села	број кућа	ожењене главе	арачке главе
У пет кнежина	111	3324	4213	8527

У Крагујевачкој нахији	број села	број кућа	ожењене главе	арачке главе
Гружанска	84	2416	3139	6571
Лепеничка	56	1812	2167	4697
Јасеничка	28	1080	1454	3022

У Јагодинској нахији	број села	број кућа	ожењене главе	арачке главе
Левачка	85	2625	3159	8125
Темнићанска	60	2230	2626	5978

У Ћупријској нахији	број села	број кућа	ожењене главе	арачке главе
У две кнежине	72	2753	3017	7157

У Пожаревачкој нахији	број села	број кућа	ожењене главе	арачке главе
Моравска	49	2345	2719	5789
Млавска	42	2221	2666	5805
Омаљска	17	761	873	1837
Звиждачка	12	756	876	1649
Голубачка	25	745	816	1746
Рамска	28	1305	1500	3056
Печка	21	1033	1191	2507

У Смедеревској нахији	број села	број кућа	ожењене главе	арачке главе
Моравска и Јесеничка	51	3149	3826	7436

У Београдској нахији	број села	број кућа	ожењене главе	арачке главе
Николе Станковића	30	1095	1356	2681
Николе Станојевића	24	761	940	2119
Николе Катића	20	633	888	1784
Јована Бићентијева	17	581	786	1583
Живка Михаиловића	34	1347	1615	3089

Административна подела Кнежевине Србије после Хатишерифа из 1833. године

Хатишериф из 1833. године (Трећи хатишериф) је свечана повеља османског султана Махмуда II. Њиме је у Србији званично потврђено присаједињење шест отргнутих нахија.

Административна подела Кнежевине Србије у периоду од 1834. до 1836. године

Читава територија Кнежевине Србије је 1834. године одлуком скупштине била подељена на 5 сердарстава и 19 окружја, чиме су укинути сви облици административних подела који су имали своје порекло у Османском царству. У састав ових пет сердарстава је ушло и шест нахија које је Османско царство препустило Кнежевини Србији у складу са одредбама Акерманске конвенције која је у члану 5 предвидела да се Кнежевини Србији врати 6 нахија (Крајина, Црна Река, Параћин, Крушевац, Стари Влах, Јадар и Рађевина) које су османлије заузеле после сламања Првог српског устанка.

Пет сердарстава на које је подељена Кнежевина Србија су била: Рашко, са седиштем у Чачку, Расинско са седиштем у Јагодини, Подунавско са седиштем у Београду, Мачванско са седиштем у Шапцу и Тимочко са седиштем у Неготину^[2]

Од 18 нахија постојећих 1833. у Србији је у лето 1834. било 15 округа са 61 капетанијом, које су у 1835. години добиле назив срезова.

15 окружија по попису становништва 1834:

Окружије Крајинско Окружије Црноречко Окружије Бањско Окружије Ћупријско Окружије Пожаревачко

Окружије Крушевачко Окружије Јагодинско Окружије Смедеревско Окружије Београдско Окружије Крагујевачко

Окружије Рудничко Окружије Ужичко Окружије Подринско Окружије Ваљевско Окружије Шабачко

Већ 1836. издвојен је из Рудничког Чачански округ, а Бањски је подељен на Алексиначки и Гургусовачки. Административна подела Србије на 17 округа задржала се све до стицања независности (1878).^[3]

Административна подела Кнежевине Србије после 1836. године

Новим одлукама Народне скупштине донетим 1836. године, које је прихватио и устав Османског царства из 1838. године, Кнежевина Србија се дели на 17 округа. О њиховим надлежностима је био донет посебан Закон о Устројењу окружни начелничаства и главним дужностима среских начелника. Организација срезова предвиђена овим законом је остала на снази све до стицања независности Кнежевине Србије и формирања Краљевине Србије 1882. године

Административна подела Кнежевине Србије после Берлинског конгреса 1878. године

Кнежевина Србија је после Берлинског конгреса 1878. године била проширена са 4 нова округа, који су у Другом српско-турском рату (1877-1878) ослобођени од Турака. Нови окрузи били су Нишки, Врањски, Пиротски и Лесковачки (касније Топлички). Тако је Кнежевина Србија у периоду 1878-1882. имала укупно 21 округ.

Види још

• Административна подела Краљевине Србије
• Административна подела Републике Србије
• Историја округа Србије