Академија уметности цртања у Фиренци

From Wikipedia, the free encyclopedia

Академија уметности цртања у Фиренциmap
Remove ads

Академија уметности цртања у Фиренци (итал. );[I] је приватно уметничко удружење, академија, са седиштем у Палати месарског еснафа (итал. )[1] у Фиренци. Наследница је прве уметничке академије основане у Европи[2] и најстарија академија ликовних уметности на свету, основана 1563. године.[3]

Укратко Тип, Оснивање ...
Remove ads

Историја

Прва академија

Зачеци Академије могу се наћи још 1339. године када је основано Друштво Св. Лука (итал. ) као посебна група у оквиру Удружења апотекара и лекара Фиренце (итал. ), са циљем да фирентинским уметницима: „Помаже у питањима душе и тела, онима којима је то потребно“.[2] Име је добило по Светом јеванђелисти Луки, коме се традиционално приписује да је први приказао Богородицу. У то време, према средњовековним статутима, сликари су још увек били уписани у еснаф лекара и апотекара [II], док су вајари и архитекте били међу члановима еснафа мајстора камена и дрвета.[2] У чланству Друштва Св. Лука налазили су се значајни уметници тога времена између осталих и: Беноцо Гозоли (итал. ), Донатело (итал. ), Лоренцо Гиберти (итал. ), Леонардо да Винчи (итал. ) и Микеланђело Буонароти (итал. ). Међутим, шездесетих година 16. века Друштво Св. Лука, затворено у своја средњевековна еснафска правила и ограничења, било је већ застарело па је Фратар и вајар, Ђовани Анђело Монторсоли (итал. ),[4] захваљујући пријатељству са ренесансним, маниристичким сликаром, архитектом, писцем и човеком од поверења двора Медичи, Ђорђом Вазаријем (итал. ),[5][6] као и са монахом, уметником и филологом, Винченцом Боргинијем (итал. ),[7] предложио оживљавање Друштва. Вазари и Боргини, су схватили потенцијал и неопходност овог предлога али је Ђорђо Вазари, свестан колико је уметников друштвени статус еволуирао током времена, дошао на идеју о формирању нове академије и удружења уметника, еманциповано од средњевековног занатског духа. Препознавање и признање изврсности уметника за њега је значило не само истицање племенитости њиховог опредељења и достојанства, којим су морали бити награђени у друштву, већ и омугућавање преношења изврсности кроз адекватну наставу. Зато су предложили Козиму де Медичију (итал. ), тада војводи од Фиренце (итал. ), да ораганизује праксу уметничког усавршавања кроз удружење које би употпунило и модернизовало традиционалну радионицу, стварањем Академије и друштва за уметност цртања (итал. ), чији је први статут проглашени 13. јануара 1563. године.[2][8] Академија и друштво за уметност цртања се састојало из два дела: друштва, које је било нека врста еснафа за све учлањене уметнике и академије као управљачког тела (у којој су биле еминентне личности и уметници са двора Медичи), са задатаком да штити и надгледа уметничку продукцију у Војводству Фиренце (итал. ). Улога и престиж ове институције, није била уско ограничена на политичко-економску територију Војводства Фиренце, већ је убрзо далеко превазишла њене границе. Први академик који је изабран са титулом оца и магистра уметности био је Микеланђело Буонароти, а убрзо након тога многи уметници из целе Италије затражили су да буду део удружења. Између осталих чланови су били и: Франческо да Сангало (итал. ), Ањоло Бронцино (итал. ), Бенвенуто Челини (итал. ), Ђорђо Вазари (итал. ), Бартоломео Аманати (итал. ), Ђамболоња (итал. ), Тицијан (итал. ), Тинторето (итал. ), Андреа Паладио (итал. ) и други.[III] Већина чланова Удружења били су мушкарци, али је изузетак била сликарка Артемизија Ђентилески (итал. ), која је била прва жена примљена у Академију.[9] Академија је као довољно зрела институција 1571. године добила универзитетски статус и тако институционализовала уметничку делатност и учинила је од јавног интереса. У тексту наредбе о промени статуса више се није појављивао термин Друштво, већ термин Универзитет, односно друштво са правним лицем.[2] Са новим статусом и новим овлашћењима, Академија је 1602. године добила инструкцију да не дозволи извоз Микеланђелових и дела других великих аутора ван Фиренце, па је потом Академија и друштво за уметност цртања постало и надзорник културног наслеђа Великог војводства Тоскана (итал. ).[2] Леополд II ( ) велики војвода Тоскане (итал. ), 1784. године реформисао је и спојио све школе цртања у Фиренци у једну институцију, Академију Фиренце (или Академију лепих уметности Фиренце) (итал. ).[2] Нова Академија је постала јавна академија ликовних уметности чија је основна намена била да се развије модерна настава и бесплатно уметничко образовање. Академија и друштво за уметност цртања је тако потиснута и трансформисана у унутрашње тело Академије лепих уметности и неку врсту удружења уметника, под називом Професорски колегијум Академије и друштва за уметност цртања. Међутим, културне, дебатне и промотивне прерогативе, као и оне везане за доделу награда и управљање културним наслеђем, поверене су Професорском колегијуму који је тако наставио да обавља већину функција претходне Академије и друштва за уметност цртања.[2]

Модерна академија

Реорганизацијом након уједињења Италије, Професорски колегијум Академије и друштва за уметност цртања поново је 1873. године, одвојен од Краљевске Академије лепих уметности Фиренце.[8] Академија је подељена на два одвојена тела: наставну институцију, Академију лепих уметности и колегијум академика, који је назван Академија уметности цртања.[2] Реформом уметничког образовања које је израдила фашистичка влада 1936. године, формирана је Академије лепих уметности Фиренце, увод у касније одвајање Академије уметности цртања.[2] Захваљујући новом статуту: „У духу фашистичке државе“, који је одобрио тадашњи министар националног образовања Краљевине Италије Ђузепе Ботаи (итал. ) 1937. године, Академија уметности цртања у Фиренци је постала потпуно независна од Академије Фиренце (Академије лепих уметности Фиренце) и истовремено је подељена на три класе (разреда), за: архитектуру, сликарство, вајарство и гравирање.[2] Новим статутом министра народног образовања Републике Италије Антониа Сењиа (итал. ) из 1953. године, Академија је подељена на четири разреда: архитектуру, вајарство, сликарство и гравирање.[2] Академија уметности цртања је до 1958. године била у саставу Министарства просвете, али је од те године добила статус приватног удружења.[2] Од 1971. године Академија уметности цртања смештена је у Палати месарског еснафа (итал. ) из четрнаестог века.[2] Тренутни статут објављен је декретом председника Републике Италије Родолфа Сивијера (итал. ) 17. маја 1978. године, којим Академија има пет класа (разреда): сликарство, вајарство, архитектуру, историју уметности, хуманистичке и природне науке.[10] Статут је измењен и допуњен решењима Научног одбора од 11. јула 2011. и 13. децембра 2021. године, па тако чланом 3 Статута, Академија сада има и шесту класу, Музику и сценске уметности.[10]

Remove ads

Мисија, организација и чланство

Основна мисија ове историјске фирентинске институције је да одржава у животу и отелотворује архетип лепоте у сваком тренутку кроз изврсност у уметничким и научним областима, подстичући студије и догађаје који унапређују материјално и нематеријално културно наслеђе, као и промоцију, наставу и заштиту уметности, али и очување и чување непроцењивог наслеђа уметничких дела које је током векова чинило чувену Галерију Академије у Фиренци (итал. ) и кроз рад атељеа за обуку студената.[8] У двадесет првом веку декларисани циљеви Академија уметности цртања (Фиренца) су: промоција и ширење уметности, заштита и очување културног наслеђа широм света, организација конференција, концерата, презентација књига, изложбе[11] као и избор запажених уметнике из целог света у почасно чланство. Академија има свој статут[12] и правилник.[13] Управљачке и извршне органе Академије чине: председник, потпредседник, председник емеритус, генерални секретар, председнички савет и научни одбор. Тренутна председница, од 2015. године је Кристина Аћидини (итал. ), док је председник емеритус Луиђи Зангери (итал. ).[14] Током своје историје, Академија је имала више од 6.500 чланова.[15] Статутом из 1978. године, дефинисана су четири типа чланства: емеритус, обичан, дописни и почасни. Академија додељује звање Почасни академик за заслуге у политичким, културним или научним областима. Међу Почасним академицима су били: Ђулио Андреоти (итал. ), Џаспер Џонс (енгл. ), Алберто Ронкеи (итал. ), нобеловка Рита Леви-Монталчини (итал. ), добитник Прицкерова награде за архитектуру (енгл. ) Филип Џонсон (енгл. ), Јерн Уцон (дан. ), Роберт Вентури (енгл. ) и Ренцо Пјано (итал. ).[16] Значајни чланови Академија: Сандро Кија (итал. ), Ханс Ерни ( ), Анселм Киефер ( ), Арналдо Помодоро (итал. ), Ђулијано Ванђи (итал. ), Дани Караван (енгл. ), Масимо Кармаси (итал. ), Паоло Портогези (итал. ), Дејвид Вајтхаус (енгл. ), Салваторе Акардо (итал. ) и Карло Гинзбург (итал. ).[15]

Remove ads

Види још

Литература

  • Jacopo Cavallucci (1873). Notizie intorno alla Regia Accademia delle arti del disegno di Firenze (in Italian). Firenze: Tipografia del Vocabolario.
  • Luigi Biagi (1941). L'Accademia di belle arti di Firenze. Firenze: Le Monnier.
  • Zygmunt Wazbinski (1987). L'Accademia medicea del Disegno a Firenze nel Cinquecento (in Italian). Firenze: Olschki.
  • Armando Nocentini (1963). Cenni storici sull'Accademia delle arti del disegno) (in Italian). Firenze: Olschki.
  • Paola Barocchi (ed by, 1964), I Fondatori dell'Accademia del disegno (in Italian). Firenze: Olschki.
  • Luigi Zangheri, Francesco Adorno (1998). Gli statuti dell'Accademia delle arti del disegno. (in Italian). Firenze: Olschki.
  • Karen Edis-Barzman (2001). The Florentine Academy and the Early Modern State. The Discipline of Disegno. (in English). Cambridge: Cambridge University Press.
  • Enrico Sartoni (ed. by, 2014), Da Michelangelo alla Contemporaneità. Storia di un primato mondiale 450 anni dell'Accademia delle arti del disegno (in Italian). Firenze: Regione Toscana.
  • Academies of Art : Between Renaissance and Romanticism. Еdited by Anton W. A. Boschloo, Elwin J. Hendrikse, Laetitia C. Smit, Gert Jan van der Sman, 1989.
  • Pevsner, Nikolaus, Academies of art, past and present,1973
  • Goldstein, Carl, Teaching art : academies and schools from Vasari to Albers, 1996
Remove ads

Напомене

  1. Потребно је разликовати од Академија Фиренце (итал. , која је јавна установа, академија ликовних уметности, смештена у бившој болници св. Матеја (итал. ) на тргу св. Марка (итал. ) у Фиренци.
  2. Сликари су били повезани са апотекарима јер су се бавили припремом и производњом боја.
  3. Чак је и научник попут Галилеа Галилеја (итал. ) именован за члана Академије и друштва за уметност цртања 1613. године.[3]
Remove ads

Референце

Спољашње везе

Loading related searches...

Wikiwand - on

Seamless Wikipedia browsing. On steroids.

Remove ads