Анархосиндикализам

Анархосиндикализам је анархистички организациони модел који у центар ставља синдикате као средство за класни сукоб. Полазећи од теорије либертаријанског социјализма и праксе синдикализма, анархосиндикализам види синдикате као средство за постизање побољшања услова рада и за изградњу ка друштвеној револуцији у облику генералног штрајка, са крајњим циљем укидања државе и капитализма. Анархосиндикалисти сматрају синдикате префигурацијом посткапиталистичког друштва и настоје да их искористе како би успоставили радничку контролу над производњом и дистрибуцијом. Као антиполитичка идеологија, анархосиндикализам одбацује политичке странке и учешће у парламентарној политици, сматрајући их коруптивним утицајем на раднички покрет. Да би постигли своје материјалне и економске циљеве, анархосиндикалисти уместо тога практикују директну акцију у облику штрајкова, бојкота и саботаже. Анархосиндикалисти такође покушавају да изграде солидарност међу радничком класом, како би ујединили раднике против експлоатације и изградили радничко самоуправљање.

Застава анархосиндикализма

Темеље анархосиндикализма поставила је антиауторитарна фракција Међународног удружења радника (IWMA), а развила их је Француска генерална конфедерација рада (CGT). Анархосиндикализам је конституисан као специфична тенденција након Међународног анархистичког конгреса у Амстердаму 1907. године, што је довело до тога да анархосиндикализам постане доминантан облик синдикалног организовања у Европи и Латинској Америци. Након што су се суочили са сузбијањем током револуција 1917–1923, анархосиндикалисти су 1922. године основали Међународно удружење радника (IWA). Анархосиндикализам је достигао свој врхунац током Шпанске револуције 1936. године, када је Национална конфедерација рада (CNT) успоставила анархосиндикалистичку економију широм већег дела Шпанске Републике. Анархосиндикализам је опадао након пораза анархиста у Шпанском грађанском рату 1939. године. Покрет се поделио на две фракције: „ортодоксну「 фракцију, која се држала традиционалних синдикалистичких принципа упркос променљивим материјалним условима; и „ревизионистичку「 фракцију, која је имала за циљ да постигне масовну базу и ради у оквиру новооснованих држава благостања. До краја 20. века, успон неолиберализма и распад Источног блока довели су до оживљавања анархосиндикализма, са поновним оснивањем синдикалистичких синдиката широм света.

Теорија

Политичка теорија анархосиндикализма заснована је на темељима либертаријанског социјализма, како га је формулисала антиауторитарна фракција Међународног удружења радника, док су његови организациони облици усвојени од револуционарног синдикализма, који је први пут применио француски раднички покрет почетком 20. века.^[1]

Анархосиндикализам се разликује од других облика синдикализма по својој анархистичкој политичкој филозофији, док се друге синдикалистичке тенденције дистанцирају од анархизма или чак поричу било какво политичко сврставање.^[2] Друге врсте синдикализма укључују: „неутрални「 револуционарни синдикализам, који се одваја од других политичких теорија;^[3] Данијел де Леонову концепцију индустријског синдикализма, која му је испунила марксистички утицај;^[4] и ауторитарни облик синдикализма који је развио Жорж Сорел, а који се залаже за авангардизам и стварање митова како би се масе подстакле на генерални штрајк.^[5]

Анархосиндикализам се такође разликује од других облика анархизма због своје наклоности индустријализацији и организацији.^[6] Док други облици анархизма одбацују економску централизацију и поделу рада, сматрајући идеал бездржавног друштва децентрализованим, малим друштвеним јединицама, анархосиндикализам предвиђа да синдикати преузимају велику и централизовану индустријску економију.^[7] Анархосиндикалисти верују да би успостављање синдикалистичког система могло довести до одумирања државе и као такве до анархије и комунизма.^[8] Неки подржавају привремено успостављање колективистичког система расподеле „свакоме према његовом доприносу「, док се не постигне стање пост-оскудице, у ком тренутку би уступио место анархистичко-комунистичком систему расподеле „од свакога према његовим способностима, свакоме према његовим потребама「.^[9]

У савременом периоду, анархо-синдикализам је подељен на две главне фракције: „ортодоксну「 фракцију, која одбацује сваку разноликост тактика или сарадњу са државним снагама, у корист чекања на праве услове за револуционарну ситуацију; и „ревизионистичку「 фракцију, која је отворена за учешће у системима социјалне заштите и тежи постепеним реформама ка демократизацији економије.^[10]