Аноректална агнозија

Аноректална агнозија је један од узрока аноректалне инконтиненције, услед примарно поремећеног аноректалног сензибилитета због нарушене функције аутономног и/или централног нервног система и порођајне трауме, што доводи до губитка „свести” o столици.^[1]

Аноректална агнозија
Синоними	Дисфункција аналног сфинктера
Класификација и спољашњи ресурси
МКБ-10	R15
МКБ-9-CM	787.6
DiseasesDB	6763
MedlinePlus	003135
eMedicine	article/268674
MeSH	D005242

Етиопатогенеза

Аноректална агнозија је само једна од неспособности препознавања и схватања визуелних, тактилних и слушних садржаја који су претходно били познати. Најчешће настаје као последица оштећења делова централног нервног система одговорног за сензибилитет услед физичке трауме или болести и/или сутономн ог нервног система након порожајне треума. Као последица нарусених функција сензибилитета у ЦНС и аутономном нервном систему код болесника се може јавити губитка „свести” o столици, и резултовати наруђеном функцијом аноректума и пода мале карлице, и пратећом аналном инконтиненцијом.^[2]

У психијатрији израз аноректална агнозија користи и за особе које су изгубиле способност нормалног фекалног пражњења због емоционалних сметњи, или услед старења, деменције, инвадилитета, психотичних поремећа.

Дијагноза

Дијагноза се може поставити тек након утврђивања основног поремећаја у нервном систему који је довео до аноректалне агнозије.

Визуализација мозга

У том смислу ради се визуелизација мозга (ЦТ или МРИ, са ангиографијом, или без ње) у циљу:

• откривања карактеристичне централне лезије (нпр срчаног удара, крварења, интракранијалних туморских процеса),
• идентификација атрофије кортекса у дегенеративним болестима.

Физички преглед

Физички преглед често се може открити нарушавање одређених типова сензорне осетљивости, што може додатно отежати даљњу процену болесникове болести.

Терапија

Аноректална агнозија нема посебан третман. Рехабилитацију спроводи неуропсихијатар и психолог у склопу основне болести централног или аутономног нервног система. Степен опоравка зависи од величине и локације оштећења ћелија, степена оштећења и старости пацијента. Опоравак се обично одвија у прва три месеца, али обично траје годину дана.^[3]