Патријарх српски Арсеније IV
архиепископ пећки и патријарх српски From Wikipedia, the free encyclopedia
Remove ads
Арсеније IV Јовановић Шакабента (Пећ, 1698 или 1699 — Сремски Карловци, 18. јануар 1748) био је архиепископ пећки и патријарх српски од 1725. до 1737. године[1] а потом поглавар Карловачке митрополије од 1737.[1] до 1748. године.[2]
Remove ads
Биографија
Арсеније је пореклом из Бањана из села Шаке код Реновца, по чему су и добили презиме Шакабенте.[3] Породица му је живела у Старом Влаху, где су били филурџије са баштином у селу Опаљенику. За његов успон пресудна је била помоћ имућног кнеза Братула Јанковића из Нове Вароши који га је узе под своје старање.[4] Замонашио се као младић и врло рано (пре 1723.) постао рашки митрополит. Патријарх Мојсије га је за живота одредио за свог наследника, па је Арсеније, након Мојсијеве смрти постао патријарх 1725. године.
Арсенија IV је, попут Арсенија III Чарнојевића, активно радио на ослобођењу Србије и српског народа од Турака, па се придружио аустријској војсци када је 1737. године избио нови аустро-турски рат. Пре избијања рата је преговарао у Бечу о подизању устанка против Турака и залагао се за то да Србија постане вазална држава Аустрије, да има врховне државне, градске и сеоске органе власти, да плаћа данак одсеком, има народну војску, самосталну цркву и своје школе, а да народ не буде оптерећен тежим дажбинама.[5] Са њим су се многи Срби и арбанашки Клименти ставили на страну Аустрије. Турци су га хтели живог "сажећи" (спалити) па је морао да се склони у Аустрију након што је учествовао у протеривању Турака из Новог Пазара 1737. године.[6] Али, убрзо затим Аустрија доживљава пораз и Арсеније IV предводи другу велику сеобу Срба на север, у Срем, тадашњу Угарску.
Његовим напуштањем Србије на чело Пећке патријаршије дошао је Грк Јоаникије III. Духовне везе између Пећке патријаршије и Карловачке митрополије биле су тада прекинуте, али су одржаване везе с манастирима и народом Србије. Након смрти карловачког митрополита Викентија, патријарх Арсеније IV постао је и администратор Карловачке митрополије. Царица Марија Терезија потврдила је 1741. године патријаршијско достојанство Арсенију IV и поставила га за духовног поглавара над целим српским свештенством и народом именујући за га митрополита са правом да носи титулу патријарха. На народно-црквеном сабору у Карловцима 1744. потврђене су српске привилегије.
Као митрополит и патријарх Арсеније је око себе окупио један круг истакнутих интелектуалаца, као што су Павле Ненадовић, потоњи митрополит, Павле Ненадовић млађи, секретар Митрополије, Јован Ђорђевић, каснији митрополит, и Христофор Жефаровић. Захваљујући свима њима у оквиру Митрополије смишљено је негован култ светитеља, посебно из редова српских средњовековних владара, чиме су развијани историјска свест и осећање државности.
Арсеније IV је, на месту старе и скромне митрополијске резиденције у Карловцима, подигао нови двор (касније је изгорео у пожару - 1788) и семинар и капелу светог Трифуна, која је постојала све до подизања карловачке Саборне цркве.
Током живота у Аустрији, Арсенија IV није одржавао везе са патријархом Јоаникијем III кога су поставили Турци, али се бринуо о манастирима и црквама у Србији.
Патријарх Арсеније IV умро је јануара 1748. године у Карловцима. Сахрањен је у манастиру Крушедол.
Имао је брата Андрију и сестру Анђелију, удату за кнеза Атанасија Рашковића.[4]
Remove ads
Види још
Референце
Литература
Спољашње везе
Wikiwand - on
Seamless Wikipedia browsing. On steroids.
Remove ads