Атанасије V Јерусалимски

Патријарх Атанасије V (грч. ΄; око 1754, Родосто — 16. децембар 1844, Цариград) - епископ Јерусалимске цркве и патријарх Јерусалима и све Палестине^[1]..

Атанасије V Јерусалимски
Датум рођења	1754.
Место рођења	Родосто,
Датум смрти	16. децембар 1844
Место смрти	Цариград,
патријарх Јерусалима и све Палестине

Биографија

Рођен у грчкој породици. Своју црквену делатност започео је у Грузији, где су била бројна представништва и имања Јерусалимске патријаршије. У младости је замонашен и рукоположен у чин јеромонаха.

15 година био је игуман подворја Гробног братства у Неохорији, код Цариграда.

Обимна градња почетком 19. века (нарочито обнова спаљене цркве Гроба Господњег 1809/1810), прекиди у токовима прихода од имовине Патријаршије у дунавским кнежевинама, несређено финансијско управљање, и што је најважније – османски прогон православних након покретања грчког устанка 1821. године довео је до потпуне пропасти Патријаршије, неспособне да отплати огроман дуг^[2].

После смрти јерусалимског патријарха Поликарпа, због огромног дуга од 18 милиона пијастара нагомиланих у Патријаршији, међу највишим грчким свештенством није било вољних да преузму трон, а затим је архимандрит Атанасије, 15. јануара 1827. г. је уздигнут у чин патријарха. По устаљеном предању, Атанасије је све време док је био у чину јеруслимског патријарха провео у Цариграду^[3].

Настојећи да спречи продају дугова грчким манастирима у близини светих места Палестине, патријарх Атанасије се обратио православном свету за помоћ и добио значајне суме од Србије, од православних из Аустријског царства и посебно од Русије, где је архиепископ Таворски Јеротеј послат да прикупи милостињу 1833. године. Тамо је живео пет година и прикупио знатну суму. Османска влада је такође предузела мере за подршку Јерусалимској цркви. Побољшању положаја Цркве допринео је и поновни прилив православних ходочасника у Јерусалим с краја 1820-их. Као резултат тога, Патријарх је успео да отплати већину својих дугова.

1840. године, после обнове власти султана, приметно се повећава европско присуство у Палестини, отварају се конзулати, појачава се мисионарска пропаганда, пре свега протестантска.

Пораст броја руских ходочасника и активно учешће Русије у блискоисточним проблемима довели су у први план питање стварања Руске духовне мисије у Палестини. Са овим плановима је повезано и прво путовање на исток архимандрита Порфирија (Успенског), који је оставио живописан и веома непријатан опис стања Јерусалимске цркве 1843-1844. После овог путовања, Руска црква је видела свој задатак не само у пружању финансијске подршке Јерусалимској цркви и њеној заштити од насртаја турске власти, већ и у великој мери у образовању палестинског свештенства^[4].