Библиографија

Библиографија (од стгрч. , транслит. — „књига” и стгрч. , транслит. — „писање”) је појам зачет у 5. веку п. н. е. и првобитно је значио писање и преписивање књига, а од 17. века добија данашње значење, тј. описивање књига и свих видова публикација и класификовање по одређеном систему с намером да пружи информације о литератури.^[1][2]

Систематизација библиографија

Библиографије су разврстане на следећи начин:^[3]

По садржини грађе

• општа библиографија
• специјална библиографија

По обухвату грађе

• исцрпна библиографија
• селективна библиографија

По врсти обухваћених публикација

• библиографије монографија
• библиографије периодике
• библиографије саставних делова публикација
• библиографије сваког типа некњижне грађе посебно

По степену самосталности

• самосталне библиографије
• скривене библиографије (у списковима литературе и напоменама)

По степену референтности

• библиографије првог степена
• библиографије другог степена (које указују на постојеће библиографије)
• библиографије трећег степена (које указују на постојеће библиографије другог степена)

По степену документарности

• примарне (у којима је сваки опис урађен према виђеном материјалу)
• секундарне (у којима су пописи преузети из других извора, међу којима су библиографије, лексикони, енциклопедије итд.)

По хронолошком критеријуму

Захарије Орфелин, зачетник српске текуће и перспективне библиографије.

• текуће библиографије (прате савремену издавачку продукцију и објављују се у одређеном временском распону)
• ретроспективне (доносе податке о издавачкој продукцији неког ранијег периода)
• перспективне (информишу о књижној продукцији у скоријој будућности)

По географско-језичкој припадности

• завичајне
• регионалне
• националне
• међународне
• универзалне

По предмету обраде

• ауторске
• хронолошке
• стручне
• предметне
• унакрсне