Благо из Нађсентмиклоша
From Wikipedia, the free encyclopedia
Remove ads
Благо из Нађсентмиклоша (мађ. , рум. ) је важан налаз од 23 раносредњовековне златне посуде, укупне тежине 9,945 kg (око 22 фунте), пронађена 1799. године у близини Нађсентмиклоша,[2] за време мађарске краљевине (данас Sânnicolau Mare, Румунија), што значи „Велики Свети Никола“.[3][4] Након ископавања, благо је пренето у Беч, династичку престоницу Хабзбуршке монархије. Од тада је у поседу Музеја уметничке историје, где уједно има и сталну изложбу.
И даље постоји широк спектар ставова о датирању и пореклу стилова предмета, као и контексту у којем су направљени, што се може разликовати од предмета до предмета. Необично је да су натписи на неким предметима повећали сложеност аргумената уместо да их смање. Румунски званичници су 2008. године затражили од аустријске владе репатријацију блага.[5][6]
У 19. веку, благо је у Мађарској било широко сматрано пореклом од претеча мађарског народа и играло је значајну улогу као икона мађарског национализма. Посебно је златни пехар са главом бика окренутом уназад изнад чиније био познат као „Атилин пехар“, Атила је био хунски владар који је умро 453. године.
Благо, које се састоји од 23 златне посуде и различито датира од 6. до 10. века, пронашао је 3. јула 1799. године Црни Вујин (Neru Vuin), српски сељак, у близини Нађсентмиклоша.[7] Фигура „победоносног принца“ који вуче заробљеника за косу (видети слику десно) и митолошка сцена на полеђини златног ћупа, као и дизајн других украсних предмета, показују блиску сличност са налазима у Новом Пазару, Бугарска и у Саркeлу, Русија. Стилски, преовлађују централноазијски, персијско-сасанидски и византијски утицаји.[8]
Remove ads
Натписи
На једној од посуда у остави налази се натпис написан грчким писмом (други ред је писан грчко прабугарским, погледати референцу) који гласи:
Данас скоро сви научници деле став да је текст написан на туркијском језику,[11][12][13] али није дешифрован и тачна класификација језика је била предмет дебате.[11][14] Често је упоређиван са туркијским прабугарским језиком Првог бугарског царства,[15][14][16] што је потврђено на неколико натписа из 8. и 9. века написаних грчким словима.[17] У скорије време, Еуген Хелимски је тврдио да је језик близак прототунгуском,[18] али је Марсел Ердал одбацио овај предлог као натегнут.[19]
Постоји још један натпис на грчком језику. Такође, постоји неколико других веома кратких натписа на рунском писму који су вероватно на туркијском језику, али су веома кратки и такође нису дешифровани.[20][21]
Remove ads
Културни контекст
Културни миље или миљеи у којима су предмети у овом налазу, благу, створени, састављени и депоновани остају контроверзни, а на дебату често утичу националистичка питања. По неким румунским истраживачима који верују да је благо припадало војводи Ахтуму из Морисене (данас Ченад у Румунији), потомку војводе Глада, благо би потицало од наследства, од пореза на превоз соли на Мурешу, од пљачкашких експедиција и од поклона и да је благо било закопано у Sânnicolau Mare након Ахтумове смрти (што је тотално нелогично).[22]
Авари
Златарски рад је веома сличан или исти ономе какав су имали панонски Авари па је порекло блага повезано са аварским каганатом]],[23][24] тако да новија истраживања показују могућност повезаности са аварском културом.[25][26][27][28]
Византија
Према грчком тексту на посуди, благо би могло потицати из Византијског царства. У студији Василеа Мунтеануа, текст о посуди мора се читати као ΔEA[=ΔIA] YΔATOC ANAΠΛΣON A<YT˃ON EIC PHTON[=PEITON] OMAYLON. Значење: „Водом га очистити (диск) у суседном (светом) потоку“.[29]
Мађарски или бугарски
Као што је горе наведено, уочене су сличности између материјала из Нађсентмиклоша и оног пронађеног у Новом Пазару у Бугарској и у Хазарији. Археолози и у Мађарској и у Бугарској сматрају да ове сличности подржавају теорије о древним миграцијама између региона. Оба су била савезници са Хазарима током једног временског периода. Благо даје извесну представу о уметности Првог бугарског царства, мађарске кнежевине и хазарске државе. Према речима професора Николе Мавродиновa (на основу Вилхелма Томсена), натпис на посуди број 21 је написан на старобугарском језику, исписан грчким словима, окружује крст и гласи: „Бојла Зоапан је направио ову посуду. Бутаул Зоапан ју је наменио за пиће.“[30]
Хазарски
Једна школа, грана, мађарских археолога тврди да су златари и сребрнари из десетог века, који су радили у Мађарској, били Хазари.[31] Када су Мађари мигрирали у Панонију 896. године, нека хазарска племена, позната као Кабари, дошла су са њима у њихове нове домове а са собом су донели и златарске вештине, уметност обраде и ковања злата и сребра.
Персијски
Верује се да је хазарска уметност обликована по узору на персијско-сасанидске уметничке обрасце. Совјетски археолог О. Х. Бадер је нагласио улогу Хазара у ширењу сребрног посуђа персијског стила ка северу.[32] Неке од ових радова су можда поново извезли Хазари, као посредници; други су били имитације направљене у хазарским радионицама, чије су рушевине пронађене у близини древне хазарске тврђаве Саркел. Шведски археолог Т. Ј. Арне помиње украсне тањире, копче и копче сасанидске и византијске инспирације, произведене у Хазарији или на територијама под њиховим утицајем, које се налазе чак и у Шведској.[33] Дакле, Хазари, Мађари и Бугари могли су бити посредници у ширењу персијско-сасанидске уметности у Источној Европи.[34]
Remove ads
Галерија
Илустрација на артифакту
Део блага изложен у музеју
Златни медаљонски бокал
Златна чинија
Део збирке
.jpg)
Види још
Референце
Литература
Спољашње везе
Wikiwand - on
Seamless Wikipedia browsing. On steroids.
Remove ads