Варцарка

Варцарка је врста косе кованице, односно оруђа за ручно кошење траве. Назив је добила по „Варцар Вакуфу「, некадашњем називу Мркоњић Града у Републици Српској, Босни и Херцеговини, у којем се ове косе израђују неколико вјекова уназад.^[1] Често се представља као заштитни знак овог краја,^[2] који иначе има дугу традицију ковачког заната. Постоје тврдње да је варцарка била најквалитетније оруђе ове врсте у бившој Југославији и да се извозила широм свијета.^[2]

У ранијем периоду се ковала од посебне врсте челика, званог „мазија「, који се увозио из жељезаре Франц Мајер у аустријском граду Линцу.^[2] У састав те легуре, поред гвожђа, улазе и угљеник, силицијум, манган, фосфор, сумпор итд.^[1] Тајна каљења косе је увијек била добро чувана и преносила се са кољена на кољено. У кал се додају восак, лој, уље, сало медвједа и јазавца и различити други састојци.^[2] Обично се коса израђује у зимском периоду, а кали се у априлу или мају. Начин откивања и каљења битно одређују њен квалитет, а при изради се води рачуна и о поднебљу на којем ће се коса користити. Битан тренутак јесте и прво клепање косе, које понекад траје и преко два сата, јер овај поступак утиче на вијек трајања оруђа.^[2]

Уз косу варцарку, обавезни дио прибора су брус (алатка за оштрење косе) и водир (посуда са водом у којој се брус чува).^[3] Данас се ове косе користе на бројним спортским манифестацијама.^[4][5][6]

О варцарки је писано и у књижевним дјелима. Нпр. спомиње се у приповијетци „Коса「 Иве Андрића, у књизи „Обашашћа и басања「 Ивана Ловреновића и сл. Традиција ковачког заната у Мркоњић Граду и околини и косе варцарке су тема филма „Косци「 етнографа Владимира Ђукановића.^{[тражи се извор]} На надгробном споменику фра Ивана Фрање Јукића у Бечу стоји стих пјесника Миле Стојића, у којем се спомиње и ова коса.^[7]