Василије Висарион

Василије Висарион (грч. , око 1403 — 1475), погрешно називан и Јован или Иван (лат. ), био је један од најпознатијих византијских хуманиста у Италији, који је дао снажан подстрек поновном изучавању античке књижевности, посебно грчке, у западној Европи 15. века.^[1]

Василије Висарион
Василије Висарион
Датум рођења	1403.
Место рођења	Трапезунт
Датум смрти	1475.
Место смрти	Равена

Рођен у Трапезунту, Висарион је био Плетонов ученик, а 1437. постао је архиепископ у Никеји. Био је велики поборник уније са западном црквом, па је био и вођа „унијатске“ странке на сабору у Ферари-Фиренци. Године 1439. постао је кардинал и после тога остао у Риму, где је око себе окупљао италијанске хуманисте. Након пада Цариграда (1453), 1463. године постао је цариградски латински патријарх.^[1]

Василије Висарион

Поред многобројних теолошких списа, написаних већином у одбрану уније, те говора и писама, написао је и једно дело уперено против Георгија Трапезунтског (који је заступао аристотелизам против Плетона и Висариона) под насловом Против Платоновог кваритеља (), у коме – слично Томи Аквинском, који је користио Аристотелова дела, – уводи Платона у службу хришћанске вере и догме. Треба истаћи и његов превод Аристотелове Метафизике на латински језик. Висарион је имао највећу збирку грчких рукописа онога времена (482 кодекса), које је завештао цркви светог Марка у Венецији.^[1]

Види још

• Георгије Гемистос Плетон