Василије Павловски

Василије Павловски

Друга имена	Владимир Гаврилович Павловски
Датум рођења	21 новембар (3 децембар) 1880
Место рођења	Казањ, Руска империја,
Датум смрти	23 октобра 1945 (64 г)
Место смрти	Минхен, Западна Немачка

Завршио је Казанску богословију и 1904. године Казанску богословску академију са дипломом кандидата богословије са правом наставника у Богословији^[1]. Предавао је у богословијама у Сибиру. Магистрирао је теологију.

Директор Учитељске богословије у Алексејевску. Професор Катедре за руски језик и књижевност Педагошког института Ушинског у Владивостоку и Далекоисточном универзитету^[2], где је предавао до 1921. године.

Објављени радови о епици, етимологији руског језика и методици наставе и др.

Емигрирао је у Кину и придружио се Руској православној цркви у иностранству.

Живео у Харбину. Од 1925. до 1927. био је професор на Институту за оријенталне и комерцијалне науке у Харбину (ИОКН). Директор Гимназије А. С. Пушкина и Руске школе у Мукдену^[2].

2. фебруара 1930. године примио је монашки постриг са именом Василије.

Од октобра 1934. до октобра 1938. био је декан Богословског факултета Института Светог Владимира у Харбину, а потом, након његовог претварања у Владимирски богословски институт, тамо је био професор богословије.

Од 1935. године био је и први председник Братства Светог апостола и јеванђелисте Јована Богослова на Богословском факултету и то је остао све док није преузео епископство.

Уредник-издавач једнодневног часописа-збирке „Рождественскиј Благовест」 (Харбин: Тип. Казан – Богородица, мушки манастир, 1936 – 26 стр. Тираж 700 примерака)^[2].

У чину архимандрита био је уредник духовно-моралног часописа „Хлеб небески「, који је издавала штампарија Казањско-Богородичког манастира у Харбину^[3]. Као игуман овог манастира помиње се 7. маја 1938. године архимандрит Василије. Убрзо након тога одлази у Немачку.

У августу 1938. године учествовао је на Другом сведијаспорском сабору у Сремским Карловцима као представник Харбинског института Свети Владимир. На Сабору је изабран за епископа суфрагана Потсдамског, викара Берлинске епархије, са задатком да организује православни богословски институт у Немачкој. Међутим, у време освећења епископ берлински и немачки Серафим (Љаде) изразио је жељу да његов викар носи титулу Беча, пошто је, прво, Беч у том тренутку био други по значају град немачке државе, а друго, тамо је, за разлику од Потсдама, живело много руских емиграната^[4].

1. јануара 1939. године у руској цркви у Београду хиротонисан је архимандрит Василије за епископа бечког, викара немачке епархије^[4]. Хиротонију су извршили: патријарх српски Гаврило, митрополит кишињевски Анастасије (Грибановски), архиепископи Феофан (Гаврилов), Хермоген (Максимов) и епископ мукачевски и прјашевски Владимир (Раич) (Српска православна црква).

Истовремено, поднео је немачком Рајх министарству црквених послова повељу коју је израдио за Православни богословски факултет на Источноевропском институту у Бреславу (данас Вроцлав, Пољска). Међутим, руководство Вермахта није подржало овај пројекат^[5].

Крајем 1943. године био је учесник Архијерејског сабора у Бечу, који је осудио избор митрополита Сергија (Страгородског) за патријарха московског и све Русије као неканонски^[6].

Током ратних година послат је у Београд и укључен у Архијерејски Синод Руске Заграничне Цркве, заузимајући место секретара Синода.

Дана 14. јула 1945. године, на првом састанку Архијерејског синода РПЦЗ одржаном у Минхену по завршетку рата, одлучено је да се формира самостална аустријска епархија. Епископ Василије (Павловски) је постављен за њеног владајућег епископа са титулом „бечки и аустријски「.

Погинуо 23. октобра 1945. у Минхену.

Василије Павловски

Биографија

Библиографија

Референце

Wikiwand - on