Великодушност

Великодушност је врлина повезана са способношћу пружања несебичне помоћи другима, антоним шкртости и себичности. Великодушност се често манифестује у несебичном давању поклона и нераскидиво је повезана са доброчинством.

У Аристотеловој етици

Прво је концептуализован у Аристотеловој филозофији као врлинско и разборито средство између порока шкртости и расипништва^[1]. Уврштен међу 11 етичких врлина^[2]. Основа ове врлине је приватна својина и богатство. Са Аристотелове тачке гледишта, великодушност се није могла манифестовати у Платоновој идеалној држави, пошто ту нема приватне својине. Великодушност као својство богате и слободне личности сачувана је и у филозофији Томе Аквинског. Томина великодушност, као и Аристотелова, представља средину између похлепе и расипништва.

Религијска врлина

У религији, „великодушност“^[3], је Божије својство, које се више пута помиње у црквенословенским и синодалним преводима Давидових псалама^[4]. Великодушност је такође описана као врлина у Новом завету^[5] од стране апостола Павла (2. Кор. 9:6). Епитет „великодушан“ помиње се међу 99 Алахових имена. У хинду-будистичкој филозофији, санскритски термин дана је аналог „великодушности“^[6].

Словенско значење

У словенским земљама великодушност је повезана са богатством, обиљем и способношћу дељења^[7]. Посебност словенског значења великодушности је чињеница да ова реч може превести различите стране речи које означавају благостање, милост, захвалност, солвентност, па чак и слободу.

У свакодневном животу и фолклору словенских народа постоји низ речи изведених од великодушности: схцхедрованиие, великодушно вече, схцхедрик. Етимолошки, великодушност је блиска глаголу поштедети, односно показати милост. Један од најранијих помена великодушности налази се у словенским преводима Псалтира који датирају из 9. века^[8].