Веселе жене виндзорске

Веселе жене виндзорске (енгл. ), или Сер Џон Фалстаф и веселе жене виндзорске (енгл. ),^[1] комедија је Вилијама Шекспира, први пут објављена 1602. године, иако се верује да је написана 1597. или пре тога. Виндзор у наслову представе је референца на град Виндзор, такође локацију замка Виндзор у Беркширу. Иако је номинално смештен у време владавине Хенрија IV или почетком владавине Хенрија V, комад не претендује да постоји изван савременог живота енглеске средње класе елизабетанског доба. У њему се појављује лик сер Џон Фалстаф, дебели витез који је раније био приказан у првом и другом делу Хенрија IV. За оперу је адаптиран најмање десет пута. Комад је једно од Шекспирових мање цењених дела међу књижевним критичарима. Традиција каже да су Веселе жене виндзорске написане на захтев краљице Елизабете I. Након што је одгледала Хенрија IV, први део, она је замолила Шекспира да напише драму која приказује заљубљеног Фалстафа.

Веселе жене виндзорске
Насловна страна првог издања из 1602.
Настанак и садржај
Аутор	Вилијам Шекспир
Земља	Енглеска
Језик	енглески
Жанр	комедија
Издавање
Датум	1597. или пре тога
Превод
Преводилац	Боривоје Недић
Издавање	1962: Просвета

Ликови

 

• Сер Џон Фалстаф
• Бардолф, Пистол, Ним – Фалстафови пратиоци
• Робин – Фалстафов паж
• Господа Френк Форд и Џорџ (Томас) Пејџ – два господина који живе у Виндзору
• Вилијам Пејџ – дечак, син Пејџов
• Сер Хју Еванс − велшки свештеник
• Доктор Кајус − француски лекар
• Џон Рагби – слуга доктора Кајуса
• Госпођа Журка – домаћица доктора Кајуса
• Роберт Плиткоумић – сеоски судија
• Абрахам Мршавко − рођак судије Плиткоумића
• Питер Безазленко – Мршавков слуга
• Фентон – млади господин
• Гостионичар „Код Подвезице”
• Госпођа Алис Форд
• Госпођа Маргарет Пејџ
• Ен Пејџ – Маргаретина ћерка, заљубљена у Фентона

Радња

Акварел III чина, сцена 3: Фалстаф се удвара госпођи Форд.

Радња је номинално смештена у рани 15. век, у исти период као и драме Хенри IV са Фалстафом, али постоји само једна кратка референца на овај период, реченица у којој се каже да је лик Фентона био један од бунтовних пријатеља принца Хала („дружио се с оним обесним краљевићем и с Поинсом”). У свему осталом, представа подразумева савремену поставку елизабетанског доба, око 1600. године.

Фалстаф стиже у Виндзор са врло мало новца. Он одлучује да ће се, како би стекао финансијску предност, удварати двема богатим удатим женама, госпођи Форд и госпођи Пејџ. Фалстаф одлучује да пошаље женама идентична љубавна писма и тражи од својих слугу — Пистола и Нима — да их испоруче женама. Када они одбију, Фалстаф их отпушта, и, у знак освете, њих двојица говоре мужевима Форду и Пејџу о Фалстафовим намерама. Пејџ није забринут, али љубоморни Форд убеђује гостионичара „Код Подвезице” да га представи Фалстафу као „господина Потока” како би могао да сазна Фалстафове планове.

У међувремену, три различита мушкарца покушавају да придобију руку Пејџове ћерке, Ен Пејџ. Госпођа Пејџ би желела да се њена ћерка уда за доктора Кајуса, француског лекара, док би девојчин отац желео да се она уда за господина Мршавка. Ен је заљубљена у Фентона, кога је Пејџ претходно одбио као удварача јер је проћердао своје значајно богатство за „живот на високој нози”. Хју Еванс, велшки свештеник, покушава да добије помоћ госпође Журке (домаћице доктора Кајуса) у удварању Ен за Мршавка, али доктор то открива и изазива Еванса на двобој. Гостионичар „Код Подвезице” спречава овај двобој тако што сваком од двојице каже различито место састанка, што изазива велико весеље код њега самог, судије Плиткоумића, Пејџа и осталих. Еванс и Кајус одлучују да удруже снаге како би се осветили гостионучару.

Хенри Фузели: „Фалстаф у корпи за прање веша”, 1792.

Када жене добију писма, свака одлази да то саопшти другој, и брзо открију да су писма скоро идентична. „Веселе жене” не занима остарели, гојазни Фалстаф као удварач; међутим, ради сопствене забаве и освете за његове непристојне намере према њима двема, претварају се да су заинтересоване за њега.

Све ово доводи до велике срамоте за Фалстафа. Господин Форд се представља као „господин Поток” и каже му да је заљубљен у госпођу Форд, али да не може да јој се удвара јер је она препуна врлина. Он нуди да плати Фалстафу да јој се удвара, говорећи да ће он сам моћи да је искушава када изгуби част. Фалстаф не може да верује својој срећи и каже „Потоку” да је већ договорио састанак са госпођом Форд док је њен муж одсутан. Фалстаф одлази на заказани састанак, а Форд тврди да је у праву што сумња у женину верност и да је поверљиви Пејџ будала.

Када Фалстаф стигне на састанак са госпођом Форд, веселе жене га преваре да се сакрије у корпи за веш пуној прљаве, смрдљиве одеће која чека на прање. Када се љубоморни Форд врати у покушају да ухвати своју жену са витезом, слуге су већ однеле корпу, а садржај (укључујући Фалстафа) бацили у реку. Иако ово утиче на Фалстафов понос, његов его је изненађујуће отпоран. Он је убеђен да се жене само „праве недоступне”, па наставља своју потрагу за сексуалним узбуђењем, али и новцем и приликом за уцену.

Фалстаф поново иде у сусрет женама, али госпођа Пејџ се враћа и упозорава госпођу Форд на долазак њеног мужа. Пошто он одбија да се поново сакрије у корпу за веш, жене га други пут преваре, овога пута прерушавајући га у дебелу тетку слушкиње госпође Форд, познату као „дебела жена из Брентфорда”. Форд још једном покушава да ухвати своју жену са љубавником, али на крају удари „старицу”, коју презире и сматра је вештицом, и избацује је из своје куће. Пошто је „шарен од батина, као дуга”, Фалстаф се жали на своју лошу срећу.

На крају, жене причају својим мужевима о низу шала које су извеле над Фалстафом, и заједно смишљају последњи трик који ће се завршити тако што ће он бити понижен пред целим градом. Рекле су Фалстафу да се обуче као „Ловац Херн” и да их сретне крај старог храста у шуми Виндзор (сада део Великог парка Виндзор). Затим облаче неколико локалне деце, укључујући Ен и Вилијама Пејџа, у виле и натерају их да штипају и пецкају Фалстафа како би га казнили. Пејџ планира да обуче Ен у бело и каже Мршавку да је украде и ожени је током весеља. Госпођа Пејџ и доктор Кајус се договоре да ураде исто, али су договорили да Ен буде обучена у зелено. Ен то говори Фентону, а он и гостионичар организују да се Ен и Фентон уместо тога венчају.

Насловна страна штампане приче Ђованија Фјорентина из 14. века, Il Pecorone, из 1565. године.

Жене се сусрећу са Фалстафом и скоро одмах „виле” нападају. Мршавко, Кајус и Фентон краду своје будуће невесте током насталог хаоса, а остали ликови откривају Фалстафу своје праве идентитете.

Иако му је непријатно, Фалстаф изненађујуће добро прихвата шалу, јер признаје да је заслужио. Форд каже да мора да врати 20 фунти које му је „Поток” дао и узима Фалстафове коње као надокнаду. Изненада се појављује Мршавко и каже да је преварен — „девојка” коју је одвео да се ожени није Ен већ један дечак. Кајус стиже са сличним вестима — међутим, он се заправо оженио својим дечаком. Долазе Фентон и Ен и признају да се воле и да су се венчали. Фентон прекори Енине родитеље што покушавају је да натерају да се уда за мушкарце које није волела, а родитељи прихватају брак и честитају младом пару. На крају сви заједно одлазе, а госпођа Пејџ чак позива Фалстафа да пође са њима: „Сад хајдемо нашој кући сви да сити се тој шали смејемо — витез Џон и сви”.

Извори

Неки елементи Веселих жена виндзорских су можда адаптирани из Il Pecorone, збирке прича Сер Ђованија Фјорентина; једна од ових прича је уврштена у Палату задовољства Вилијама Пејнтера.^[2]

Датум настанка и текст

Датум настанка драме је непознат; регистрован је за објављивање 1602. године, али је до тог датума вероватно био стар неколико година. У избору вила у 5. чину, сцена 5 (редови 54–75), госпођа Журка, као краљица вила, држи дугачак говор дајући детаљан опис Реда витезова подвезице. Представа такође алудира на немачког војводу, за кога се генерално сматра да је Фридрих I, војвода од Виртемберга, који је посетио Енглеску 1592. и изабран за Орден подвезице 1597. (али је на крају постављен у Штутгарту тек 6. новембра 1603).^[3] Ове чињенице навеле су коментаторе, почевши од Едмонда Малоуна 1790. године, да сугеришу да је представа написана и изведена за фестивал Ордена подвезице.^[4] Вилијам Грин сугерише да је комад настао када је Џорџ Кери, 2. барон Хансдон, као лорд Чемберлен и покровитељ Шекспирове компаније, изабран за Орден подвезице у априлу 1597.^[5] Ако је то тако, вероватно је изведено када је Елизабета I присуствовала гозби подвезица 23. априла.

Прва страница Веселих жена виндзорских, штампана у Другом фолију из 1632.

Теорија подвезице је само нагађање, али је у складу са причом коју су први записали Џон Денис 1702. и Николас Роу 1709: да је Шекспиру краљица Елизабета, која је желела да види Фалстафа у љубави, наредила да напише драму. Ову позоришну традицију Денис је први забележио у прологу своје адаптације драме The Comical Gallant. Он наводи да је краљица Елизабета „заповедила да се то заврши за четрнаест дана“.^[6] Роу је написао да је Елизабета „била толико задовољна тим дивним ликом Фалстафа, у два дела Хенрија Четвртог, да му је наредила да то настави у још једној представи“.^[6]

Подршка теорији подвезице је подељена. Ако је тачно, то би вероватно значило да је Шекспир написао Веселе жене виндзорске између Хенрија IV, 1. и 2. део. Критичари имају проблема да поверују у ово из неколико разлога. Један је да су Пистол и Плиткоумић представљени као нови ликови у Хенрију IV, други део, али у Веселим женама њихова веза са Фалстафом се подразумева здраво за готово. Т.В. Крек сугерише да је Шекспир био приморан да прекине рад на Хенрију IV, 2. део, пошто је написао већи део, јер су Веселе жене морале да буду завршене брзо.^[7] Друго могуће објашњење долази из епилога Хенрија IV, 2. део, који обећава да ће „наставити причу, са сер Џоном у њој“. Сер Џон се не појављује у Хенрију V, тако да су Веселе жене могле бити написане да испуне жељу.^[8]

Дана 18. јануара 1602 . године представа је уписана у Worshipful Company of Stationers and Newspaper Makers (Часна компанија штампара). Први кварто (величина књиге) је касније те године, у инфериорном тексту, објавио књижар Артур Џонсон. Објављен је у другом кварту 1619. године, као део Лажног фолија Вилијама Џегарда; супериорни текст Првог фолија уследио је 1623. године.

На насловној страни стоји да су у представи глумили људи лорда Чемберлена, „И пред Њеним Величанством, и другде“. Најранији дефинитивно датиран перформанс одиграо се 4. новембра 1604. у палати Вајтхол. Познато је и да је представа изведена 15. новембра 1638. у позоришту Cockpit-in-Court.

Анализа и критика

Илустрација из 1902. на којој Елен Тери као госпођа Пејџ, Маргарет Кендал као госпођа Форд и Х.Б. Три као Фалстаф.

Узимајући у обзир Фалстафа из Веселих жена виндзорских за разлику од Фалстафа приказаног у две драме Хенрија IV, Марк Ван Дорен каже: „Овде је само љуска Фалстафовог гласа."^[9] Харолд Блум о овом Фалстафу говори као о „безименом варалици који се маскира у великог сер Џона Фалстафа“. ^[10]

То што је Шекспир толико посрнуо са једном од својих највећих креација је загонетно и остаје да се пронађе задовољавајући разлог за то. Најочигледније објашњење је да је написано веома брзо. Лесли Хотсон је написао да је „сигурно да представа носи обележје брзоплетог писања“.^[11]

Теме

Кључне теме Веселих жена укључују љубав и брак, љубомору и освету, друштвену класу и богатство. Истражене са иронијом, сексуалним инсинуацијама, сарказмом и стереотипним погледима на класе и националности, ове теме помажу да комад добије нешто ближе модеран поглед него што се често налази у Шекспировим драмама.

Представа је усредсређена на класне предрасуде Енглеске средње класе. Нижу класу представљају ликови као што су Бардолф, Ним и Пистол (Фалстафови следбеници), а вишу класу представљају сер Џон Фалстаф и Фентон. Шекспир користи и латински и погрешно коришћен енглески да би представио ставове и разлике људи овог доба. Много хумора потиче од претераних акцента др Кајуса и сер Хјуа Еванса. На пример, Кајус говори на претераном француском дијалекту; када сазна да се оженио пажом уместо госпођице Ен, узвикне да се оженио „oon garcon“. Велики део комичног ефекта представе потиче од неспоразума међу ликовима.

Други научници кажу да се третман љубоморе у представи разликује од третмана у другим, попут Отела и Зимске приче. Љубомора Леонтеса и Отела је опасна и дубоко укорењена, док је Фордова љубомора нешто чему се треба ругати и смејати.

Историја извођења

Сцена из оригиналне продукције Вердијевог Фалстафа (1893) коју је приказао уметник Еторе Тито.

Веселе жене је била једна од првих Шекспирових представа која је изведена након што су позоришта поново отворена 1660. године након Интеррегнума. Семјуел Пипс је видео Краљеву компанију како то ради 5. децембра 1660. и поново 1661. и 1667. (иако му се ниједном приликом није допало). Године 1702. Џон Денис је понудио адаптацију (названа је "перверзија") драме под називом The Comical Gallant, or the Amours of Sir John Falstaff - која је пропала. Године 1824. Фредерик Рејнолдс је укључио Веселе жене у своју серију оперских адаптација, уз музику Хенрија Бишопа. Чарлс Кин се вратио Шекспировом тексту у продукцији из 1851. године.^[12] Артур Саливан је компоновао сценску музику за употребу у 5. чину продукције из 1874. у Гејти театру у Лондону, која је такође коришћена у продукцији позоришта Хајмаркет из 1889.^[13]

Током периода антинемачких осећања у Енглеској током Првог светског рата, многа немачка имена и титуле су промењена и добила више имена која звуче енглески, укључујући и краљевску породицу од Сакс-Кобург-Гота до Виндзора. Кајзер Вилхелм II који је као најстарији унук краљице Викторије и принца Алберта био члан Куће Сакс-Кобург-Гота преко своје мајке)^[14] се супротставио томе шаљиво рекавши да жели да види представу „Веселе жене Сакс-Кобург-Гота“.^[15]

Госпођа Пејџ (Џули Хјует) и Фалстаф (Џон Русо) у Веселим женама виндзорским, коју је поставио у Кармелу, Калифорнија, 1999. године.