Витезови Округлог стола

Витезови Округлог стола (енгл. ) су легендарна витешка дружина краља Артура која се први пут појавила у артуријанској књижевности средином 12. века.^[1] Они су ред посвећен одржавању мира у Артуровом краљевству након раног ратног периода, којима је у каснијим годинама поверено да се опробају у мистичној потрази за Светим гралом. Округли сто за којим се они састају симбол је равноправности његових чланова, од суверених краљева до мањих племића.^[2]

Наоружавање и одлазак витезова, једна од таписерија из 19. века са темом Светог грала аутора Едварда Берн-Џоунса, Вилијама Мориса и Џона Хенрија Дирла

Краљ Артур и његови витезови у италијанском рукопису Потраге за Светим гралом из 14. века

Различите приче о Округлом столу представљају низ витезова из целе Велике Британије и иностранства, од којих неки чак и долазе и изван Европе. Њихови редови често укључују Артурове ближе и даље рођаке, као што су Агравејн, Гахерис и Ивејн, као и бивше непријатеље са којима се измирио, попут Галеота, Пелинора и Лота. Неколико најистакнутијих витезова Округлог стола, међу којима су Бедивир, Гавејн и Кеј, засновано је на старијим ликовима великих ратника повезаних са Артуром у раним велшким причама. Неки, као што су Ланселот, Персевал и Тристан, појављују се у улогама протагониста или истоимених јунака у различитим делима витешке романсе. Други познати чланови Округлог стола укључују светог витеза Галахада, који је у каснијим причама заменио Персевала као главног витеза у потрази за Гралом, као и Артуровог издајничког сина и непријатеља Мордреда.

До краја артуријанских прозних циклуса (укључујући Смрт Артурову), Округли сто се дели на групе зараћених фракција након откривања Ланселотове прељубе са супругом краља Артура, краљицом Гиневром. У истој традицији, Гиневра је представљена са својим личним редом младих витезова, познатим као Краљичини витезови. Неке од ових романса препричавају причу о Витезовима Старог стола, које је предводио Артуров отац, Утер Пендрагон, док се друге приче фокусирају на чланове „Граловог стола”; то су били следбеници древног хришћанина Јосифа из Ариматеје, а његов Гралов сто касније је послужио као инспирација за Утерове и Артурове накнадне округле столове.

Број чланова

Побожност: Витезови Округлог стола спремају се да крену у потрагу за Светим гралом, слика Вилијама Дајса (1849)

Број витезова Округлог стола (укључујући краља Артура) и њихова имена значајно варирају између верзија које су објавили различити писци. Ова цифра се креће од њих десетак до броја потенцијалних места за столом, односно 1.600, како тврди Лајамон у свом Бруту.^[3] Међутим, најчешће има између 100 и 300 места за столом, често са једним местом које је обично празно.^[4] Број од три стотине такође је одабрао енглески краљ Едвард III када је одлучио да створи свој сопствени ред Округлог стола у замку Виндзор 1344. године.^[5]

У многим витешким романсама јавља се преко 100 чланова Артуровог Округлог стола, укључујући њих 140 или 150 према популарној Смрти Артуровој Томаса Малорија^[6][7] и њих око 140 према Ереку од Хартмана фон Ауеа.^[8] Неки извори нуде много мање бројке, као што је тринаест витезова у Дидоовом Персевалу или њих шездесет у Огледалу историје Жана д’Утремеза.^[9][10] Други ипак нуде веће бројеве, као код 250 витезова у прозном Мерлину,^[11] и 366 њих у делима ^[10] и (где је ово њихов највећи број који се смањио на само око 25 у време када прича почиње^[12]).

Кретјен де Троа је предложио око 500 витезова у својој раној романси Ерек и Енида.^[13] У истом делу, Кретјен је каталогизирао многе Артурове врхунске витезове у низу дугих хијерархијских листа имена. Ови рангови су различити у сваком од сачуваних рукописа, од којих се ни за један не верује да представља оригиналну ауторову верзију.^[14]

Иако не помиње Округли сто као такав, једна од касних велшких тријада наводи 24 изузетна витеза који живе на Артуровом двору,^[15] мешајући витешке ликове са неколико Артурових ратника из у великој мери изгубљене велшке традиције за коју се сматра да потиче из старог келтског фолклора. Број од 24 Артурова сапутника такође се појављују у велшкој причи о Передуру, сину Еврауговом.^[16]