Влашки закон

Влашки закон се односи на различите законе и привилегије спроведене на сточарским заједницма у Европи током касног средњег вијека и почетком раног новог вијека. Термин „Власи」 је првобитно означавао романско говорно становништво, које се првенствено бави сточарством; термин је постао синоним за „сточаре」.^[1] Концепт потиче из закона који је спровођен на Власима у средњовјековном Балкану.^[2] У српским средњовјековним повељама, сточарске заједнице, које првенствено чине Власи, одржана под посебним законима због номадског начина живота.^[3] У хрватским документима из касног средњег вијека Власи су били подложни посебном закону којим су они у селима плаћали порез, а они изван њих (номади) служили као коњица.^[4]

У Хабзбуршкој монархији 1630. године, усвојен је „Влашки статут」 (лат. ) како би се дефинисала станарска права и опорезивање православних избјеглица у Војној крајини; земља је додјељена у замјену за војну службу.^[5] У 16. и 17. вијеку словенске сточарске заједнице (као Гурали) населиле су се према Влашком закону на сјевер Краљевине Угарске.^[6] Колонизација народа према Влашком закону резултирала је етничким енклавама Чеха, Пољака и Русина у Угарској.^[7]

Види још

• Влашки статут
• Правила говора