Војислав Карановић

Војислав Карановић (Суботица, 1. јануар 1961) српски је књижевник.

Војислав Карановић
Датум рођења	(1961-01-01)1. јануар 1961.
Место рођења	Суботица, ФНР Југославија

Живот

Дипломирао је на групи за југословенске и општу књижевност на Филозофском факултету у Новом Саду. Пише поезију и есеје. Поједине песме превођене су му на више језика. Ради као уредник у Радио-телевизији Србије. Живи у Београду.

Награде

Добитник је значајних награда:

• Награда „Печат вароши сремскокарловачке」, за књигу песама Змијолик, 1989.
• Награда „Бранко Ћопић」, за књигу песама Син земље, 2000.
• Награда „Бранко Миљковић」, за књигу песама Син земље, 2000.
• Награда „Меша Селимовић」, за књигу песама Светлост у налету, 2003.
• Награда „Златни сунцокрет」, за књигу песама Светлост у налету, 2003.
• Дисова награда, за целокупно песничко стваралаштво, 2005.
• Награда „Ленкин прстен」, за песму „Тунели」, 2007.
• Награда „Ђура Јакшић」, за књигу песама Наше небо, 2008.
• Награда „Васко Попа」, за књигу песама Наше небо, 2008.
• Змајева награда, за књигу Унутрашњи човек, 2011.^[1]
• Награда „Тудор Аргези」, за целокупно песничко стваралаштво, Румунија, 2019.^[2]
• Награда „Десанка Максимовић」, 2019.^[3]

Дела

Објавио је девет збирки песама:

• Тастатура, Матица српска, Нови Сад (1986)
• Записник са буђења, Матица српска, Нови Сад (1989)
• Жива решетка, Матица српска, Нови Сад (1991)
• Стрми прозори, Матица српска, Нови Сад (1994)
• Син земље, Српска књижевна задруга, Београд (2000)
• Светлост у налету, Плато, Београд (2003)
• Дах ствари - изабране песме, Градска библиотека „Владислав Петковић Дис「, Чачак (2005)
• Наше небо, ЗУНС (2007)
• Унутрашњи човек, Повеља, Краљево (2011)