Галапагос
From Wikipedia, the free encyclopedia
Remove ads
Острва Галапагос (шп. ) су група од 14 већих вулканских острва и бројних мањих острва и стена у Тихом океану на око хиљаду километара од обале Јужне Америке. Овај архипелаг чини једну покрајину у Еквадору познату као покрајина Галапагос (шп. ). Површина острва је 8.010 . Острва су брдовита, уздижу се до висине од 1.707 и на њима се налази неколико активних вулкана. Главни језик на острвима је шпански. Острва имају нешто више од 25.000 становника.[1]
Прва забележена посета острвима догодила се случајно 1535. године, када је фратар Томас де Берланга, бискуп Панаме, био изненађен када је пронашао ову неоткривену земљу на путовању у Перу да арбитрира у спору између Франсиска Пизара и Дијега де Алмагра.[2] Берланга се на крају вратио у Шпанско царство и описао услове на острвима и животиње које су их насељавале. Група острва је приказана и названа „Insulae de los Galopegos“ (Острва корњача) на мапи Абрахама Ортелија „America Sive Novi Orbis“ објављеној 1570.[3] Прву грубу мапу острва направила је 1684. буканир Амброз Каули, који је поједина острва назвао по неким од својих колега гусара или по енглеским краљевима и племићима. Ова имена су коришћена у ауторитативним навигационим картама острва припремљеним током истраживања Бигла под вођством капетана Роберта Фицроја и у Дарвиновој популарној књизи Путовање Бигла. Нова независна Република Еквадор узела је острва од шпанског власништва 1832. године, а затим им је дала нова шпанска имена.[4] Старији називи остали су у употреби у публикацијама на енглеском језику, укључујући The Encantadas Хермана Мелвила из 1854. године.
Remove ads
Становништво
Пет острва је насељено: Санта Круз (око 15.000 становника), Сан Кристобал (око 5.600), Изабела (око 950), Флореана (око 100) и Балтра (на коме се налази само аеродром).
Године 2006. на острвима је званично живело 19.184 становника. Сваких 10 година број становника се удвостручује, а многи су ту противзаконито.[5] До 2009. број становника се повећао на 25 - 30.000. Због атрактивног и јединственог биљног и животињског света острва је 2003. посетило око 80.000 туриста. Њихов транспорт и снабдевање оптерећује екосистем острва колико и стално становништво.
Главни град Галапагоса је Пуерто Бакверизо Морено.
Remove ads
Историја
Први Европљанин који је стигао до Галапагоса био је шпански бискуп Панаме Томас де Берланга чији брод је овде залутао ношен ветровима 10. марта 1535. По студији из 1952. на острвима су пре тога боравили древни јужноамерички народи. Острва су први пут приказана на мапама из 1570. ( - острва корњача).
До раног 19. века острва су углавном користили енглески гусари за скровиште.
Прву научну мисију на Галапагос је 1790. довео сицилијански поморац Алесандро Маласпина. Подаци о овој експедицији нису сачувани.
Ловци на китове су уловили много корњача на Галапагосу због њихове масти. Корњаче су кориштене и као практичан извор хране на бродовима, јер су могле да опстану неколико месеци без хране. Ова пракса је значајно смањила њихов број и уништила неке врсте.
Еквадор је анектирао острва 12. фебруара 1832. Први гувернер је на острво Флореана довео групу робијаша. Ускоро су ту дошли занатлије и фармери.
Чарлс Дарвин и острва Галапагос
Острва Галапагос су посебно позната по Чарлсу Дарвину који је ту пронашао инспирацију за своју теорију еволуције. Млади Дарвин је посетио четири острва од 15. септембра до 20. октобра 1835.. Брод „Бигл“ је тада на свом путовању око света пристао уз острва са намером да природњаци изуче геологију и биологију острва.
Дарвин је приметио да се оклопи корњача и врсте птица из фамилије на различитим острвима разликују. Пред крај путовања претпоставио је да ови примери „подривају стабилност врста“.[6] По повратку у Енглеску утврђено је да су наизглед различите птице у ствари варијације сродних врста. Ове чињенице су биле темељ на коме је Дарвин развио своју теорију о природној селекцији и еволуцији. Њу је представио у чувеном делу О пореклу врста ().[7]
Новија историја
За време Другог светског рата на острву Балтра деловала је америчка поморска и радарска база, која је после рата прешла под управу Еквадора. Галапагос је постао национални парк 1959. Националном парку припада 97,5% површине острва. Развој туризма је започет 1960-их.
УНЕСКО је острва Галапагос 1978. укључио на листу Светске баштине. Статус резервата биосфере Галапагос је добио 1985. Резерват је 2001. проширен на морску зону.
И данас су острва Галапагос лабораторија на отвореном у којој се може посматрати еволуција.
Remove ads
Клима
Архипелаг углавном карактерише мешавина климе тропске саване и полусушне климе. Такође прелази у климу тропских прашума на северозападу.
Следећа табела која одговара влажној 1969. години показује варијације падавина на различитим местима Санта Круз острва:
Remove ads
Најважније животињске врсте
- Игуана са Галапагоса,
- Морска игуана,
- Корњача са Галапагоса
- Зелена корњача са Галапагоса,
- Морски краставац
- Корморан који не лети,
- Велика фрегата,
- Модронога сула,
- Пингвин са Галапагоса, , једина жива врста тропских пингвина
- Албатрос са Галапагоса, , једина жива врста тропских албатроса
- Соко са Галапагоса,
- 4 ендемских врста
- 13 ендемских врста тангара
- Морски лавови са Галапагоса,
Remove ads
Већа острва
Ово је списак галапагоских острва већих од 20 km²:
Remove ads
Референце
Литература
Спољашње везе
Wikiwand - on
Seamless Wikipedia browsing. On steroids.
Remove ads