Главочике
From Wikipedia, the free encyclopedia
Remove ads
Главочике (лат. )[3] су породица зељастих биљака и полужбунова, ређе жбунова, лијана или ниског дрвећа. Понекад подсећају и на сукуленте.
Углавном су копнене халофите или епифите, ређе мочварне и акватичне биљке. Листови су наизменично распоређени, ређе наспрамно и пршљенасто; прости су или разнолико дељени. Цветови су у густим рацемозним главицама, са од једног појединачног до пуно седећих цветова на заједничкој цветној основи. Главице често препокриване инволукрумом, који се састоји из једне или више низова брактеја. Понекад су главице груписане у секундарне цвасти са секундарним инволукрумом. Цветна ложа је претежно испуњена, каткад шупља или скроз удубљена, више или мање котурасто проширена, ваљкаста или лоптаста до купаста, са паљама или без њих, које су, ако их има, чекињасте или љуспасте, ретко прелазе у листиће инволукрума.
Главице су хомогамне или хетерогамне; у хомогамним главицама цветови су двополни, док су код хетерогамних језичасти периферни цветови женски, а средишњи цветови двополни или мушки. Чашица никада није у облику листова – недостаје или ако постоји, онда је у виду кожастог руба, и најчешће остаје постфлорално те служи приликом летења зрелих плодова. Чашична цев, заједно са основом крунице, је у потпуности срасла са плодником, док су слободни режњеви преображени у папус. Круница је или правилна, цеваста, по ободу са 4-5 зубаца или је зигоморфна са кратком цеви, а обод је продужен у линеарни језичак који на врху има 5 зубаца.
Прашника 5, сраслих са круницом, наизменично постављених у односу на режњеве крунице; филаменти обично слободни или каткад срасли у цев. Антере са два окца, према унутра се отварају, међусобно су срасле у цев која опкољава стубић. Тучак је из две карпеле, стубић терминалан, са два жига и са кратком цевастом или дискоидном нектаријом при основи. Плодник је подцветан, са једном комором и једном усправном јајном ћелијом при основи. Плод је сува ахенија, често са сталним папусом (ципсела), јако ретко коштуница са сочним перикарпом. Семе је са правим, уљаним ембрионом и веома танким, закржљалим ендоспермом. Резервна материја главочика је инулин, без иридоидних једињења.
Породица главочика обухвата преко 20,000 врста, космополитног распрострањења и широке лепезе вегетацијских форми.
Remove ads
Таксономија
је први описао немачки ботаничар Пол Дитрих Гисек 1792.[4] Традиционално се препознају две потпородице: (или ) и (или ). Касније је приказана као широко парафилетска група, која је сада подељена у 11 потпородица, али и бивше су још увек у употреби. Филогенетско стабло које следи, је представили су Панеро и Фанк (2002).[5]
| ||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||
Важно је напоменути да четири потфамилије , , и укључују 99% разноликости врста у целој породици (односно око 70%, 14%, 11% и 3%).
Због морфолошке сложености ове породице, међусобно разумевање обележавања родова је често било тешко за таксономе. Као последица тога је чињеница да је, за неколико родова, потребна додатна ревизија, односно потврда идентификације[6]
Remove ads
Систематика
Родови
- Без признатих врста:
Врсте
Подврсте
Варијетети
Remove ads
Види још
- Списак родова породице главочика
- Скривеносеменице
- Дикотиледоне
Референце
Спољашње везе
Wikiwand - on
Seamless Wikipedia browsing. On steroids.
Remove ads