Грађанска драма

Грађанска драма (франц. drame bourgeois) је позоришни жанр створен у XVIII веку на принципу који су развили Мариво, Дидро и Бомарше. Грађанска драма се даје као посредник између комедије и трагедије, у којој се појављују ликови из буржоазије. Она истражује природност на штету веродостојности какву је установио класицизам.

Порекло

Грађанска драма одговара на нови укус века који напушта трагедију и више не цени велики смех фарсе. Концепт није нов јер је Жан Бретог (Jean Bretog), својом „Француском трагедијом” (Tragédie française) из 1571, наводно већ „пре Дидроа створио грађанску трагедију”.^[1] „Плачљива комедија” (La comédie larmoyante) коју је написао Пјер-Клод Нивел де Ла Шосе (Pierre-Claude Nivelle de La Chaussée) је Дидроу припремила пут, изражавајући његов двоструки циљ: да покрене гледаоца и задовољи његове моралне захтеве.

У свом спису „Разговори о Ванбрачном сину” (« Entretiens sur Le Fils naturel »), Дидро први пут говори о грађанској драми, коју назива „озбиљним жанром”.

Одлике

Иако је истовремено и комедија и трагедија, грађанска драма не меша жанрове, већ од њих позајмљује више начина тона. Дидро истиче колико би било недоследно мешати, у истој композицији, нијансе комичног и трагичног жанра: „Добро упознајте склоност својих тема и својих ликова”, саветује он ауторима, „и следите је...”

Грађанска драма се такође одликује:

• одбијање јединства времена и места;
• преимућство истине над веродостојношћу;
• велика блискост са забринутошћу времена;
• значај емпатије да би се изазвала дидактичка функција кроз емоцију;
• прелаз са приказивања ликова на друштвене околности;
• романескни дух;
• извесна склоност ка патетици и преувеличавању;
• важност пантомиме.

Са сценске тачке гледишта, грађанска драма је 1759. напредовала захваљујући уклањању клупа одређених за публику које су налазиле на сцени. Такође, разграничење између сцене и гледалаца постало веће. Ово разграничење је наглашено и присуством рама и завесе. Поред тога, украси су направљени са великим стремљењем ка реализму (гледалиште) и под је благо нагнут да нагласи то гледалиште.

Нагласак је такође и на глумцима. Према Дидроу, није природно у великим тренуцима емоције рецитовати неки лирски текст. Он верује у врлине пантомиме, односно пре у делању, него у речима у тим изразитим тренуцима. Дидро такође скицира једну од првих теорија о глумцу.

На неколико тачака, грађанска драма је у великој мери утицала на популарни жанр мелодраме у XIX веку.

Повезана дела

• Џорџ Лило, „Лондонски трговац” из 1731. (George Lillo, "The London Merchant")
• Мариво, „Мајка повереница” из 1735. (Marivaux, « La Mère confidente »)
• Едвар Мур, „Гејмстер” из 1753. (Edward Moore, "The Gamester")
• Лесинг, „Госпођица Сара Сампсон” из 1755. и „Емилија Галоти” из 1772. (Lessing, „Miss Sara Sampson“, et „Emilia Galotti“)
• Мариво, „Верна жена” из 1755. (Marivaux, « La Femme fidèle »)
• Дени Дидро, „Ванбрачни син” из 1757, „Отац породице” из 1758, и „Парадокс о глумцу”, есеј објављен 1830. (Denis Diderot, « Le Fils naturel », « Le Père de famille », et « Paradoxe sur le comédien », essai)
• Седен, „Филозофија без знања” из 1765. (Sedaine, « La Philosophie sans le savoir »)
• Бомарше, „Мајка кривац” из 1792. (Beaumarchais, « La Mère coupable »)