Гурије Таврически

Гурије Таврически (рођ. Григориј Платонович Карпов; 1814, Саратов — 17 (29) марта 1882, Симферопољ) — епископ Руске православне цркве, архиепископ таврички и симферопољски^[1].

Гурије Таврически
Друга имена	Григориј Платонович Карпов
Датум рођења	1814
Место рођења	Саратов,
Датум смрти	17 (29) марта 1882
Место смрти	Симферопољ,
Канонизација	од стране Украјинска православна црква

Биографија

Рођен је 1814. године у Саратову у породици свештеника. 1836 г. Завршио је Саратовску духовну богословију. Године 1837. уписао је Петроградску духовну академију.

Замонашен је 12. јула 1838, за јерођакона је рукоположен 4. августа, а за јеромонаха 20. новембра 1839. .

Године 1839. дипломирао је на Петербуршкој академији са степеном кандидата богословије и 23. децембра исте године именован је за члана пекиншке мисије.

21 фебруара 1851 године је уздигнут у чин архимандрита; 12. октобра исте године постављен је за надзорника Александровске духовне школе.

17. августа 1855. године добио је степен магистра богословља.

25. августа 1856. године постављен је за шефа пекиншке мисије и на овој функцији је био до 1864. године.

Живећи 18 година у Кини, прво као члан, а потом и као шеф мисије, уложио је много труда и енергије да адекватно испуни поверени му посао. Непрестано је наилазио на потешкоће, али је волео свој посао и био упоран, стрпљив у његовом успешном завршетку. Морао је сам да научи да прави пећи и да учи друге да праве руске пећи да не би патио од хладноће зими.

Савршено је научио кинески језик, течно је говорио и писао њиме. Превео је на кинески језик Нови завет у два тома, Јеванђеље, Псалтир и низ других књига везаних за православно богослужење.

13. септембра 1865. године постављен је за игумана московског Симоновског манастира.

Од 26. јануара 1866 — старешина амбасадорске цркве у Риму.

5. јула 1866. године хиротонисан је за епископа чебоксарског, викара Казањске епархије.

Због тешке болести архиепископа казанског Атанасија (Соколова) он је фактички управљао епархијом. Био је ангажован на рестаурацији и декорацији храма у манастиру Преображења у Казању.

Године 1867. основао је и стао на чело братства Светог Гурија Казанског и остао члан до своје смрти.

Од 15. децембра 1867. — епископ тавријски и симферопољски.

Од првих дана управљања Тавричком епархијом, бринуо се о образовању свештенства. Резултат његовог труда било је отварање Богословије и две богословске школе — мушке и женске. Постигао је побољшање материјалног положаја свештенства своје епархије.

Од 1876 — почасни члан Црквено-археолошког друштва и Кијевске духовне академије.

21. априла 1881. године уздигнут је у чин архијереја.

Преминуо је 17. марта 1882. године у Симферопољу.

Канонизација и поштовање

Канонизован је на начин помесно поштованих светиња одлуком Светог Синода Украјинске православне Цркве 18. маја 2008. године, установљењем спомен - дана 17. марта^[2].

Митрополит Лазар (Свет) је 1. јула 2008. године у сарадњи са кримским свештенством одслужио парастос на гробу Архиепископа Гурија у храму Свих Светих у Симферопољу. Дана 2. јула, на Првом симферопољском грађанском гробљу, у огради цркве Свих Светих, пронађени су остаци Светог Гурија и пренети у цркву. Митрополит Лазар је 4. јула у сарадњи са кримским свештенством ходочастио са светим моштима у Тросветитељску богословску цркву коју је подигао Свети Гурије.