Драматургија

Драматургија (од грч. dramatourgia – писање драме) је уметност и техника писања драмских дела за позориште, филм, радио и телевизију. Појам обухвата како теоријска начела и правила композиције драмског текста, тако и практичну примену тих начела у процесу стварања представе или филмског дела.^[1] У ширем смислу, драматургија представља укупну структуру и логику једног драмског дела, која обухвата развој радње, конструкцију ликова, ритам, тон и целокупни смисао који дело преноси публици.^[2]

Историјски развој

Иако су темеље проучавању драме поставили још антички мислиоци, пре свих Аристотел у свом делу Поетика, сам појам драматургије у модерном смислу ушао је у ширу употребу тек у 18. веку, захваљујући немачком писцу и теоретичару Готхолду Ефрајму Лесингу и његовој књизи Хамбуршка драматургија.^[3] Све до раздобља класицизма, циљ драматургије је био превасходно нормативан – откривање и прописивање правила за писање позоришних комада. Класична драматургија је проучавала искључиво рад писца и структуру текста, не бавећи се његовом сценском реализацијом.^[1] Значајан преокрет доноси Бертолт Брехт у 20. веку својим теоријским поставкама о драмском и епском театру. Брехт је сматрао да представа не треба да наведе гледаоца на емотивну идентификацију са ликовима, већ да га подстакне на критичко размишљање о друштвеној стварности. Његов концепт епске дистанце (ефекат зачудности) имао је за циљ да спречи потпуно уживљавање и омогући гледаоцу да анализира догађаје на сцени. Тиме је улога драматургије проширена са структуре текста на целокупан утисак и дејство које представа оставља на публику.^[1]

Драматургија у различитим медијима

Иако су основни принципи универзални, сваки медиј има своје специфичности које утичу на драматуршки приступ.

Филмска драматургија

Филмска драматургија је скуп повезаних и складно организованих драмских елемената који граде целовите структуру филмског дела. Она користи специфична филмска изражајна средства попут кадрирања, монтаже и звука да би постигла жељени ефекат.^[4] Излагачка целина филма зависи од драматуршких циљева, планова, поступака и елемената.

• Драматуршки циљеви: Укључују идентификацију појава, заузимање тачке гледишта, усмеравање пажње и постизање прегледности.^[5]
• Драматуршки планови: Наративни, демонстрацијски и серијални.^[5]
• Драматуршки поступци: Неприметни (фокус на радњи) и стилизовани (наглашавање става аутора).^[5]

Позоришна, радио и ТВ драматургија

• Позоришна драматургија је усмерена на сценско извођење и директну интеракцију са публиком.
• Радио-драматургија се ослања искључиво на звук – дијалог, музику и звучне ефекте.
• Телевизијска драматургија је често серијалне природе, са развојем ликова и радње кроз више епизода.

Основни драматуршки елементи

Свако драмско дело, без обзира на медиј, састоји се од низа међусобно повезаних елемената који чине његову структуру:

• Тема: Основна идеја или предмет о којем дело говори.
• Радња: Низ догађаја који чине причу.
• Заплет: Начин на који су догађаји у радњи повезани.
• Лик: Носилац радње.
• Мотив: Најмања тематска јединица.
• Мотивација: Разлози који покрећу ликове на деловање.
• Ситуација: Однос међу ликовима у одређеном тренутку.
• Напетост: Елемент који изазива неизвесност и држи пажњу публике.

Развој радње

Развој радње у класичној драматургији прати одређену архитектонику, која укључује следеће структурне делове:

• Експозиција: Увод у радњу, упознавање са ликовима и околностима.
• Заплет: Покретачки моменат који нарушава почетно стање и покреће радњу.
• Кулминација (драмски чвор): Тачка највеће напетости.
• Перипетија (преокрет): Догађај који мења ток радње.
• Расплет: Решавање сукоба и завршетак радње.

Поред ових, користе се и помоћни елементи као што су драмска иронија, препознавање, deus ex machina и други.^[4]

Структурални облици драматургије

• Теоретичари разликују више типова драматуршке структуре, међу којима су најчешћи:
• Затворена (каузална): Састоји се од узрочно-последичног заплета.
• Линеарна (хронолошка): Заплет се развија у хронолошком низу.
• Кружна: Радња се враћа на почетну ситуацију.
• Мозаична (степенаста): Заплет се развија кроз аутономне епизоде.
• Отворена: Састоји се од асоцијативно повезаних сцена, без јасног узрочно-последичног низа.^[4]

Изучавање драматургије у Србији

Академско изучавање драматургије у Србији одвија се на неколико високошколских установа.

• На Факултету драмских уметности у Београду постоји Катедра за драматургију још од 1960. године. Она је најстарија и најутицајнија катедра ове врсте у земљи. Током оснивања, наставни кадар су чинили неки од најзначајнијих југословенских и српских писаца, теоретичара и сценариста, попут Јосипа Кулунџића, Јована Христића, Душана Ковачевића, Гордана Михића, Живојина Павловића и многих других, али модерне генерације педагога нису досегле ниво оснивача ове катедре.
• На Академији уметности у Новом Саду постоји засебна катедра за драматургију, али се драматургија уписује бијенално, сваке друге године. Предаје проф. Милан Пузић^[6]
• Студије драматургије су постојале на приватној високошколској установи Академија уметности у Београду, али је студијски програм прекинут и тренутно постоји само као засебан предмет у оквиру других студијских програма. Драматургију предаје др. ум. доцент Љубинка Стојановић^[7]
• На Факултету савремених уметности у Београду се драматургија и сценаристика изучавају као предмет у оквиру студијског програма за глуму. Драматургију предаје др. ум. ванредни професор Тадија Милетић.^[8]