Енкелад (сателит)

Енкелад (енгл. , Сатурн ^[9]) је природни сателит планете Сатурн.^[10][11][12] Средњег је пречника од 504,2 ,^[1] што је десетина сатурновог највећег месеца, Титана. Сматра се да је извор Сатурновог Е прстена и да је геолошки активан. Постоје чврсти докази да се испод ледене површине овог месеца налази океан течне воде.

Енкелад
Енкелад, снимљен са сонде Касини[а]
Планета	Сатурн
Откриће
Открио	Вилхелм Хершел
Датум открића	28. август 1789.
Карактеристике орбите
Средњи полупречник орбите	237,948 километара
Периапсис	236,918 километара
Апоапсис	239,156 километара
Екцентрицитет	0,0047[1][2]
Период револуције	1,370218 дана[1]
Период ротације	1,370217824 Tage
Нагиб	0,009°
Физичке карактеристике
Средњи полупречник	252,1 километар
Површина	7,98 × 106 ²
Маса	1,0794 × 1020[1][3]
Запремина	6,71 × 107 ³
Густина	1,608[1][4] ³
Гравитација	0,113[5] ²
Магнитуда	11,7[6]
Албедо	>1[7][8]

Откриће

Енкелад или Сатурн , је открио немачко-британски астроном Вилхелм Хершел 28. августа 1789. године. Име је добио по гиганту Енкеладу, из грчке митологије. Име Енкелада и других седам сатурнових месеца је, од стране Џона Хершела, Вилхелмовог сина, предложено и објављено у стручном чланку 1847. године под називом „Резултати астрономских посматрања са Рта добре наде「 (енгл. ).

Гејзири и океан

Агенција НАСА је 2006. године објавила да су на фотографијама сонде Касини откривени гејзири течне воде на Енкеладу.^[13][14] Подаци сугеришу да се кроз ове гејзире сваке секунде у свемир избаци око 250 килограма водене паре брзином од око 2.189 .^[15]

Касније, прелетима сонде Касини у периоду од 2010. до 2012. године, откривено је да се испод ледене површине јужног пола највероватније налази подповршински океан, чија је запремина слична запремини Горњег језера у Северној Америци (скоро 2.000 пута већа запремина од Скадарског језера).^[16][17][18] Према истим подацима научници су проценили да се океан налази испод 30–40 километара леда, и да је дубина океана око 10 километара. У то време још се са сигурношћу није знало да ли је океан сконцентрисан само на јужни пол, или је глобални.

Поређење величине Енкелада и [Британских острва]

У септембру 2015. године научници агенције НАСА су на основу мерења „климања」 Енкелада током орбите око Сатурна – званог либрација, утврдили да ледени омотач није чврсто повезан са језгром, што иде у прилог теорији да је подповршински океан глобални, а не само испод јужног пола.^[19][20]

Унутрашња структура Енкелада

Орбита

Положај орбите Енкелада у Сатурновом систему

Енкелад је један од главних унутрашњих сателита Сатурна, заједно са Дионом, Тетисом и Мимасом. Његова орбита налази се на удаљености од 238 000 километара од центра Сатурна и 180.100 километара од врхова његових облака, између орбита Мимаса и Тетиса. Кружи око Сатурна сваких 32,9 сати, што је довољно брзо да се његово кретање може посматрати током једне ноћи посматрања. Енкелад је тренутно у орбиталној резонанци средњег кретања 2:1 са Дионом, завршавајући две орбите око Сатурна за сваку једну орбиту коју Диона заврши.Ова резонанца одржава Енкеладову орбиталну ексцентричност (0,0047), која је позната као присилна ексцентричност. Ова ексцентричност различита од нуле резултира плимском деформацијом Енкелада. Расипана топлота која настаје услед ове деформације је главни извор загревања за Енкеладову геолошку активност. Енкелад кружи унутар најгушћег дела Сатурновог Е прстена, најудаљенијег од његових главних прстенова, и главни је извор материјалног састава прстена.Као и већина већих Сатурнових сателита, Енкелад се ротира синхроно са својим орбиталним периодом, држећи једну страну усмерену ка Сатурну. За разлику од Земљиног Месеца, Енкелад не либрира више од 1,5° око своје осе ротације. Међутим, анализа облика Енкелада сугерише да је у неком тренутку био у присилној секундарној спин-орбиталној либрацији 1:4. Ова либрација је могла да обезбеди Енкеладу додатни извор топлоте.

 

Напомене

1. Photograph of Enceladus, taken by the narrow-angle camera of the Imaging Science Subsystem (ISS) aboard Cassini, during the spacecraft’s October 28, 2015 flyby. It shows the younger terrain of Sarandib and Diyar Planitia, populated with many grooves (sulci) and depressions (fossae). Older, cratered terrain can be seen towards Enceladus's north pole. The prominent feature visible near the south pole is Cashmere Sulci.