Зељаста биљка

Зељаста биљка је животна форма биљака, која не образује секундарно ткиво (камбијум и фелоген) услед чега не долази до дебљања. Њихово стабло је меко, сочно и код већине зелено (има улогу у фотосинтези). Надземни изданци ових биљака, у пределима са неповољним делом године, изумиру на крају вегетационог периода.

Lysimachia latifolia (широколисти звездасти цвет) је вишегодишња зељаста биљка приземног слоја шума у западној Северној Америци.

Грашак, једногодишња зељаста биљка

Першун, двогодишња зељаста биљка

Руса, вишегодишња зељаста биљка

Зељасте биљке су васкуларне биљке које немају постојане дрвенасте стабљике изнад земље.^[1][2] Ова широка категорија биљака укључује многе вишегодишње, и скоро све једногодишње и двогодишње.^[3]

На основу дужине живота, зељасте биљке подељене су на:

• једногодишње, које почињу и завршавају животни циклус у једном вегетационом периоду (нпр. грашак, тиква, кукуруз, пшеница);
• двогодишње, у првој години образују листове, расту и стварају резерве хране, да би у другој години цветале, донеле плод и семе и умрле (нпр. мрква, першун, шећерна репа, цвекла);
• вишегодишње или перене, којима на крају сваке вегетационе сезоне изданци умиру, а биљке неповољни период године преживљавају у виду пупољака из којих се на почетку следеће вегетационе сезоне образују нови изданци (нпр. маслачак, детелина, перуника).

Дефиниције „биља」 и „зељастих биљки」

Четврто издање Краћег Оксфордског речника енглеског језика дефинише „биље「 као:

1. „Биљка чија стабљика не постаје дрвенаста и постојана (као код дрвећа или жбуња), већ остаје мека и сочна, и умире (у потпуности или до корена) након цветања「;
2. „(фрекв. ароматична) биљка која се користи за арому или мирис, у медицини, итд.「. (Види: биљка)

Исти речник дефинише „зељаст」 као:

1. „Природа биљке; посебно кад не формира дрвенасту стабљику, већ сваке године одумире до корена「;
2. „БОТАНИКА Личи на лист по боји или текстури.「^[4]

Ботанички извори се разликују једни од других по дефиницији „биља」. На пример, Хантов институт за ботаничку документацију укључује услов „када постоји више од једне вегетацијске сезоне, делови изданака одумиру сезонски「.^[5] Међутим, неке орхидеје, као што су врсте рода Phalaenopsis, описане су у неким изворима (укључујући ауторитативно дело Биљке света онлајн) као „зачинско биље「, али са „упорним или понекад листопадним листовима「.^[6][7] У глосару Флоре регије Сиднеј, Роџер Чарлс Каролин дефинише „биље「 као „биљку која не производи дрвенасту стабљику「, а придев „зељаст「 као „попут зеља「, што се односи на делове биљке који су зелене и меке текстуре「.^[8][9]

Опис

У зељасте биљке спадају граминоиди, форбије и папрати.^[10] Форбије се генерално дефинишу као зељасте широколисне биљке,^[11] док су граминоиди биљке са изгледом налик трави укључујући праве траве, шаш и рогоз.^[12][13]

Зељасте биљке су најчешће биљке ниског раста, различите од дрвенастих биљака као што су дрвеће и жбуње, које имају меке зелене стабљике којима недостаје лигнификација, а њихов раст изнад земље је краткотрајан и често сезонског трајања.^[14] Насупрот томе, незељасте васкуларне биљке су дрвенасте биљке које имају стабљике изнад земље које остају живе, чак и током било које сезоне мировања, и расту изданке следеће године из надземних делова - то укључује дрвеће, жбуње, винову лозу и дрвенасти бамбус. Биљке банана се такође сматрају зељастим биљкама, јер стабљика не садржи право дрвенасто ткиво.^[15]

Неке зељасте биљке могу нарасти прилично велике, као што је род Musa, којем припада банана.^[16]

Хабит и станиште

Senecio angulatus, зељаста пењачица

Неке релативно брзо растуће зељасте биљке (посебно једногодишње) су пионири или раносукцесијске врсте. Друге чине главну вегетацију многих стабилних станишта, којe се јављају на пример у приземном слоју шума, или у природно отвореним стаништима као што су ливаде, слана мочвара или пустиња. У неким стаништима, попут травњака, прерија и савана,^[17] доминирају зељасте биљке заједно са воденим окружењем као што су баре, потоци и језера.

Старост неких зељастих вишегодишњих биљака може се одредити хербхронологијом, анализом годишњих прстенова раста у ксилему секундарног корена.^[18]

Зељасте биљке не производе вишегодишње надземне структуре користећи лигнин, који је сложени фенолни полимер депонован у секундарном ћелијском зиду свих васкуларних биљака. Развој лигнина током васкуларне еволуције биљака обезбедио је механичку снагу, крутост и хидрофобност секундарним ћелијским зидовима стварајући дрвенасту стабљику, омогућавајући биљкама да расту високо и да преносе воду и хранљиве материје на веће удаљености унутар биљног тела. Будући да су дрвенасте биљке већином трајнице са дужим животним циклусом, јер је потребно више времена и више ресурса (хранљивих материја и воде) да би се произвеле трајно живе дрвенасте стабљике, оне нису способне да колонизују отворено и суво тло тако брзо као биље.

Површина биља је катализатор росе,^[19][20] која је у сушним климама и годишњим добима главна врста падавина и неопходна је за опстанак вегетације,^[21][22] односно у сушним подручјима зељасте биљке су генератор падавина и основа екосистема. Већина водене паре која се претвара у росу долази из ваздуха, а не из земље или облака.^[23][24] Што је биљка виша (површина је главни фактор), то производи више росе,^[25][26] тако да краћи рез биља захтева заливање. На пример, ако se често и кратко коси травa без заливања у сушној зони, долази до дезертификације.^[27]

Врсте зељастих биљака

Зељасте биљке укључују биљке које имају годишњи, двогодишњи или вишегодишњи животни циклус. Једногодишње зељасте биљке потпуно умиру на крају вегетације или када процветају и заплоде, а затим из семена израсту нове биљке.^[28] Зељасте вишегодишње и двогодишње биљке могу имати стабљике које умиру на крају сезоне раста, али делови биљке преживљавају испод или близу земље из сезоне у сезону (за двогодишње биљке, до следеће вегетације, када расту и поново цветају, те умру).

Нови раст се такође може развити из живих ткива која остају на или испод земље, укључујући корење, кадекс (задебљани део стабљике у нивоу земље) или различите врсте подземних стабљика, као што су луковице, коре, столони, ризоми и кртоле. Примери зељастих двогодишњих биљака укључују шаргарепу, пастрњак и обичну амброзију; зељасте вишегодишње биљке укључују кромпир, божур, хосту, менту, већину папрати и већину трава.^[29]

Види још

• једногодишња биљка
• ефемероида
• геофита