Златовез

Златовез потиче потиче са истока и користи се најмање 2000 година. Посредством Византије, техника златовеза шири се и у Европу. Употреба златовеза је била посебно популарна у средњем веку, посебно за црквену и владарску одећу, када је достигла завидан ниво вјештине. У Енглеској је у средњем веку развијен стил златовеза назван Опус Англиканум. На просторима где живе Срби, златовез (нпр. за јелеке) се користио у свим областима, почев од Војводине па до Врања. Из дворова, цркви и богаташких кућа, златовез је прешао и у куће обичних људи, који су га у 19. веку користили као знак престижа. Њиме су се израђивале најсвечанија девојачка и момачка одора, богато украшена да покаже богатство момка или девојке који су их носили.

Техника златовеза спада у групу старих везилачких техника, а своје порекло води из Византије.^[1] У Европи се златовез, као техника украшавања, најпре примењивао код свештеничких одора, а временом прелази на одећу властодржаца те потом и обичног човека. Да се златовез радио свилом, показује и историјски податак-краљ Стефан Дечански наређује 1330. године да Пилоћани Захарије и Михајло дају Дечанима годишње „свиле」, и то Захарије 4 000, а Михајло 2 000 перпера (свилених чаура). Цар Душан наређује 1348. године да становници Доњег Пилота дају Призренском манастиру Светих архангела Михаила и Гаврила „свиле 100 000」 (перпера). У средњем веку свила је имала велику вредност-вредила је као злато, чак су је и вагали златом. У Херцеговни је било развијено свиларство, и то на подручју Попова поља.^[2] Свилене бубе су се гајиле у Дврсници и у Вељој Међи, мада су се производиле и у другим поповским селима. Била је велика потражња свиле, крајем 19. и почетком 20. века, јер су се од ње правиле рибарске мреже, а кориштена је за вез и израду меких сувенира. Почетком Дргог светског рата свиларство на подручју Источне Херцеговине нестаје из употребе.

Златовез као техника украшавања радио се и по броју и по писму, помоћу 12 различитих техника. Жене муслиманке су најчешће везле сватовске марамице^[3]

Врањски златовез

Врањански златовез је у духу византијске и оријенталне традиције. У свечаним приликама Врањанке и данас украшавају своју одећу (мараме, појасеве хаљина и сукњи) златовезом. Посебно свадбене дарове карактерише богат вез златним утканим нитима конца (срмом). У марту 1996, у Врању је приређена изложба Златовез кустоскиње Иве Лаковић, етнографкиње Народног музеја у Врању.^[4]^[5]

Војвођански златовез

Златовез улази у народну везилачку уметност Војводине и суседних простора под утицајем средњовропског барока.

Банатски златовез

Банатски златовез, односно златовез карактеристичан за подручје Баната, врхунац доживљава у периоду од 1880. до 1920. године.