Идолопоклонство

Идолопоклонство или идолатрија представља обожавање идола, типично за политеистичке религије.^[1][2][3] У абрахамским религијама, наиме у јудаизму, хришћанству и исламу, идолопоклонство означава обожавање нечега или некога другог осим Абрахамовог Бога као да је то Бог.^[4] У овим монотеистичким религијама идолопоклонство се сматрало „обожавањем лажних богова“ и забрањено је вредностима попут Десет заповести. Друге монотеистичке религије често примењују слична правила.^[5] У многим индијским религијама, попут теистичких и нетеистичких облика хиндуизма, будизма и џаинизма, идоли (мурти) се сматрају симболиком апсолутног, али не и Апсолута,^[6] или иконама духовних идеја,^[6][7] или оличење божанског.^[8] То је средство за усредсређивање нечије религиозне потраге и обожавања (бакти).^[6][9][7] У традиционалним религијама древног Египта, Грчке, Рима, Африке, Азије, Америке и другде, поштовање култних слика или кипова била је уобичајена пракса од антике, и култне слике су имале различита значења и значај у историји религије.^[1][10][11] Штавише, материјални приказ божанства или више божанстава увек је играо истакнуту улогу у свим културама света.^[10]

Мојсије огорчен на Златно теле на слици Вилијама Блејка, 1799–1800

Поклоњење златном телету

Мојсије крши десет заповести као одговор на обожавање златног телета у овом дуборезу из 1860 Јулијуса Шнора фон Каролсфелда.

Опозиција употреби било које иконе или слике за представљање идеја поштовања или богослужења назива се аниконизам.^[12] Уништавање слика као икона поштовања назива се иконоборство,^[13] и то је дуго било праћено насиљем између верских група које забрањују обожавање идола и оних које су прихватиле иконе, слике и статуе за богослужење.^[14][15] Дефиниција идолопоклонства била је оспоравана тема унутар абрахамских религија, при чему су многи муслимани и већина протестантских хришћана осудили католичку и источно-православну праксу поштовања Девице Марије у многим црквама као облик идолопоклонства.^[16][17]

Историја религије је обележена оптужбама и порицањем идолопоклонства. Ове оптужбе сматрају да су статуе и слике лишене симболике. Алтернативно, тема идолопоклонства била је извор неслагања између многих религија, или унутар конфесија различитих религија, с претпоставком да иконе властите верске праксе имају значајну симболику, док оне другачије верске праксе друге особе немају.^[18][19]

Етимологија и номенклатура

Реч идолопоклонство потиче од грчке речи (εἰδωλολατρία) која је сама по себи сложеница од две речи: (εἴδωλον „слика/идол”) и (λατρεία „обожавање”, у вези са λάτρις).^[20] Реч тако значи „обожавање идола”, која се на латинском јавља прво као , затим на вулгарном латинском као , одатле се појављује у старофранцуском у 12. веку као , која се први пут средином 13. века на енглеском појављује као .^[21][22]

Иако се чини да је грчка реч позајмљени превод хебрејске фразе , која је посведочена у рабинској литератури (), сам грчки израз се не налази у Септуагинти, [[Филон Александријски|Филону], Јосифу или у другим хеленистичким јеврејским списима. Оригинални израз који се користио у раним рабинским списима је (, обожавање у чудној служби или „паганско”), док се (, обожавање планета и сазвежђа) не налази у његовим раним рукописима.^[23] Каснији Јевреји су користили израз עֲבוֹדה זֶרֶה, , што значи „чудно богослужење“.^[24]

Идолопоклонство се у историјској литератури називало и идолизам,^[25] иконолатрија^[26] или идолодулија.^[27]

Јудаизам

У јудаизму идолопоклонством се сматра одбацивање вере у истинитог Бога, његова супституција нечим што је плод маште. За старозаветне Јевреје идолопоклоници су били сви који су одбацили веру у Бога Јахвеа, и почели да се клањају идолима, најчешће златном телету, које персонификује силе и богатство природе. За Јевреје идолопоклонство је било исто што и паганизам и отпадништво.

У Старом завету на више места патријарси и пророци позивају јеврејски народ да не замени истинога Бога "лажним боговима", односно, обоготворењем природних елемената и створења, да их не обожавају, и не чине од њих идоле, о чему говори и друга од Десет Божјих заповести:

Не прави себи лика ни обличја било чега што је горе на небу, или доље на земљи, или у водама под земљом. Не клањај им се нити им служи. Јер ја, Јахве, Бог твој, Бог сам љубоморан. Кажњавам гријех отаца - оних који ме мрзе - на дјеци до трећег и четвртог кољена, а исказујем милосрђе тисућама који ме љубе и врше моје заповједи.

На многим местима даље се говори о борби пророка са идолопоклонством које прожима готово читаву историју Израиља.

Хришћанство

По хришћанском тумачењу сви који имају ма ког другог или ма шта друго за божанство, осим истинитог Бога падају у идолопоклонство. И обожавање анђела је идолопоклонство, иако се они сматрају најсветијим после Бога, ипак ни у ком случају не могу заменити истинитог Бога. У идолопоклонство падају обично људи којима је њихов чулни разум, њихов „ум тела" путовођа у животу. Робови чулног разума гину и убијају себе својим сопственим обманама.

Идол је био симбол демона, потпуно туђег животу, потпуно мртвога за духовна осећања. Пред таквим идолима одигравале су се и друштвена и посебна, или домаћа поклоњења; пред идолима су се убијале и приносиле животињске жртве, али неретко и људске.

Апостол Павле у својој Првој посланици Коринћанима (1. Кор. 10:20) говори да је служење идолима, у суштини служење демонима.

У Јеванђељу по Луки, се слично говори о идолопоклонству:

Идолски храмови и сами идоли били су омиљено обитавалиште демона. Из њих они су давали гласове и пророштва на пропаст злосрећног човечанства. И сам човек, преставши да буде храмом Бога Живога, постао је храм и обитавалиште сатане.(Лк. 11:24-26)