Интелигенција (класа)

Интелигенција је статусна класа састављена од универзитетски образованих људи у друштву који се баве сложеним менталним радом којим критикују, обликују и воде политику и културу свог друштва;^[1] интелигенцију чине научници, академици, наставници, новинари и књижевници.^[2][3][4]

Филозоф Карол Либелт је идентификовао друштвену контрадикцију својствену интелигенцији која је политички прогресивна, а истовремено је спремна да се залаже за статус кво у држави.

Концептуално, статусна класа интелигенције настала је крајем 18. века, током поделе Пољске (1772–1795). Етимолошки, пољски интелектуалац из 19. века Бронислав Трентовски сковао је термин inteligencja (интелектуалци) да идентификује и опише факултетски образован и професионално активан друштвени слој патриотски оријентисане буржоазије; мушкарци и жене чији би интелектуализам обезбедио морално и политичко вођство Пољској у супротстављању културној хегемонији Руске империје.^[5]

Пре Руске револуције, термин intelligentsiya (рус. ) односио се на статусну класу универзитетски образованих људи чији им је културни капитал (школовање, образовање и интелектуално просветљење) омогућио да преузму моралну иницијативу и практично вођство потребно у руској националној, регионалној и локалној политици.^[6]

У пракси, статус и друштвена функција интелигенције варирали су у зависности од друштва. У источној Европи, интелектуалци су били на периферији својих заједница и због тога су били лишени политичког утицаја и приступа ефективним полугама политичке моћи и економског развоја. У западној Европи, интелектуалци су били у главним токовима својих друштава и тако су вршили културни и политички утицај који им је омогућио приступ утицајним владиним функцијама. Пример овога је Bildungsbürgertum, културна буржоазија Немачке, као и професионалци у Великој Британији.^[3]

Историјат

У Русији је писац Петар Боборикин дефинисао интелигенцију и као управнике друштва и као креаторе високе културе друштва.

У књизи Economy and Society: An Outline of Interpretive Sociology (1921), политички економиста Макс Вебер применио је термин интелигенција у хронолошким и географским оквирима, као што је „ова хришћанска преокупација формулисањем догми била је у антици посебно под утицајем карактеристичан карактер 'интелигенције', која је била производ грчког образовања“, дакле интелигенција је настала као друштвени слој образованих људи створен за већу корист друштва.^[7]

У 19. и 20. веку пољска реч и социолошки концепт inteligencja поа за описивање друштвене класе мушкараца и жена који су интелектуалци земаља централне и источне Европе; у Пољској, критичари школовани на универзитету, у Русији нихилисти који су се супротстављали традиционалним вредностима у име разума и напретка. У касном 20. веку, социолог Пјер Бурдје је рекао да интелигенција има две врсте радника: (прво) интелектуалне раднике који стварају знање (практично и теоријско) и (друго) интелектуалне раднике који стварају културни капитал. Социолошки, пољска inteligencja преводи се као intellectuels у Француској и Gebildete у Немачкој.^[4]

Новинар Пјотр Боборикин је 1860-их популаризовао термин intelligentsiya (интеллигенция) да идентификује и опише руски друштвени слој људи који су образовани на универзитету и који се баве интелектуалним занимањима (право, медицина, инжењерство, уметност) који производе културу и доминантну идеологију по којој друштво функционише.^[8][9][10]

У књизи The Rise of the Intelligentsia, 1750–1831 (2008) Мациеј Јановски је рекао да је пољска интелигенција била труст мозгова државе, интелектуални радници чија је прогресивна социјална и економска политика смањила социјалну заосталост (неписменост) пољског народа, а такође и смањила руску политичку репресију у подељеној Пољској.^[11]

Види још

• Акадимија
• Анти-интелектуализам
• Креативна класа
• Културна хегемонија