КПГТ

КПГТ је скраћеница за Казалиште, Позориште, Гледалишче, Театар, југословенски и српски позоришни пројекат који су основали позоришни редитељ Љубиша Ристић и Данка Ленђел 1977. године.^[2] Настао као авангардни и експериментални покрет, КПГТ је представљао један од најзначајнијих и најиновативнијих позоришних подухвата у другој половини XX века у Југославији. Пројекат је био познат по свом мултикултуралном приступу, рушењу традиционалних позоришних конвенција и извођењу представа у неконвенционалним, индустријским просторима.^[3]

КПГТ

Ентеријер позоришта КПГТ у Старој шећерани
Пуни назив	Казалиште, Позориште, Гледалишче, Театар
Локација	Радничка 3 (у оквиру Старе шећеране) Београд (Чукарица)
Координате	44.7923° С; 20.4286° И / 44.7923; 20.4286
Тип	Позориште, уметнички центар
Отворено	1977.
Период активности	1977—данас
Власник	Град Београд (од 2020)[1]
Директор	Љубиша Ристић (оснивач и уметнички руководилац)
Веб-сајт

Име и концепт

Име пројекта – Казалиште, Позориште, Гледалишче, Театар – састављено је од назива за позориште на хрватском, српском, словеначком и грчком језику (као међународном термину). Овим називом је јасно истакнута основна идеја пројекта: стварање јединственог југословенског културног простора и превазилажење републичких и језичких баријера. У складу са тим, представе КПГТ-а су извођене на српскохрватском, македонском, словеначком, мађарском, албанском, ромском и италијанском језику.^[2]

КПГТ је функционисао као отворени, "номадски" пројекат, без сталне зграде или сталног ансамбла у класичном смислу. Његова филозофија је била заснована на југословенству, експерименту и политичкој ангажованости.

Историјат

Оснивање и југословенски период (1977–1991)

КПГТ је основан 1977. године под уметничким вођством Љубише Ристића. У оснивању и раду су, поред Ристића и Данке Ленђел, учествовали и други значајни уметници из целе Југославије, као што су Раде Шербеџија, Душан Јовановић и Нада Кокотовић.^[2] Глумачку екипу чинила су нека од највећих имена југословенског глумишта, као што су Раде Шербеџија, Мира Фурлан, Инге Апелт, Миодраг Кривокапић и многи други.^[4] Представе су извођене у свим већим градовима бивше Југославије, као и у Аустралији, Северној и Јужној Америци и већини европских држава.^[2]

Значајне представе

Током свог "златног доба", КПГТ је продуцирао низ представа које су обележиле југословенску позоришну сцену, као што су:

• "Ослобођење Скопља" (Душана Јовановића)
• "Миса у А-молу" (Данило Киш)
• "Карамазови" (по Достојевском)
• "Ричард III" (Вилијам Шекспир)

Деловање након распада Југославије

Распадом Југославије, КПГТ губи свој основни, југословенски концепт. Љубиша Ристић је са делом екипе наставио рад у Београду и Суботици, али са знатно мањим утицајем и продукцијом. Позориште је често радило у тешким финансијским условима. Крајем 2020. године најављено је да ће оснивачка права на позориште преузети Град Београд, који ће покривати трошкове рада и пројектно финансирати представе, чиме би се обезбедио даљи опстанак позоришта.^[1]

Простор деловања (Шећерана)

Најпознатији простор у којем је КПГТ деловао је комплекс Старе шећеране на Чукарици. Овај напуштени индустријски комплекс, који је и сам споменик културе, постао је симбол КПГТ-ове "off" позоришне естетике. Ристић је тај простор претворио у јединствену сцену која је омогућавала потпуну слободу у креирању амбијента и односа са публиком, далеко од укочених рампи традиционалних позоришта.^[3]

Уметнички допринос и наслеђе

КПГТ је оставио дубок и трајан траг у позоришној уметности на овим просторима. Његов допринос се огледа у пробијању граница, увођењу неконвенционалних простора, нових редитељских приступа и окупљању најталентованијих уметника из целе Југославије на једном месту. Иако је његов утицај данас мањи, КПГТ остаје важан симбол једног времена и једне смеле уметничке визије која је тежила да превазиђе националне поделе кроз културу.

Види још

• Љубиша Ристић
• Позориште у Србији
• Битеф
• Стара шећерана у Београду