Калифорнијска златна грозница
From Wikipedia, the free encyclopedia
Remove ads
Калифорнијска златна грозница (1848–1855) означава период масовног миграционог таласа у Калифорнију, изазваног открићем злата. Џејмс В. Маршал је 24. јануара 1848. године открио злато у Сатеровој пилани у Коломи, Калифорнија, што је означило почетак Калифорнијске златне грознице.[1] Вест о злату довела је у Калифорнију приближно 300.000 људи из остатка Сједињених Америчких Држава и иностранства. У том тренутку, Калифорнија је тек била припоjена Сједињеним Државама након рата са Мексиком.
Нагли прилив злата у новчани систем подстакао је обнову америчке економије, док је драматичан раст броја становника омогућио да Калифорнија убрзано стекне статус савезне државе у оквиру компромиса из 1850. године. Домородачко становништво Калифорније претрпело је озбиљне последице током златне грознице, укључујући убрзање њиховог демографског пад услед болести, глади и геноцида над староседеоцима.
Последице златне грознице биле су значајне. Читави домородачки народи били су нападани и протеривани са својих земаља од стране трагача за златом, познатих под надимком „четрдесетдеветари” (енгл. forty-niners), што се односило на 1849. годину као врхунац прилива досељеника. Ван Калифорније, први досељеници стизали су из Орегона, Сандвичких острва (данашњи Хаваји) и Латинске Америке крајем 1848. године. Од приближно 300.000 људи који су дошли у Калифорнију током златне грознице, око половине је стигло морским путем, а половина копненим, преко Калифорнијске стазе и Калифорнијског пута; „четрдесетдеветари” су на том путу често пролазили кроз велике тешкоће.
Иако су већину чинили Американци, златна грозница је привукла и хиљаде досељеника из Латинске Америке, Европе, Аустралије и Кине. Пољопривреда и сточарство проширили су се широм државе како би подмирили потребе новог становништва. Изградња инфраструктуре, укључујући путеве, цркве и школе, допринела је брзом развоју Сан Франциска, који је од малог насеља са око 200 становника 1846. године израстао у град са приближно 36.000 становника 1852. године. Године 1849. написан је устав, који је потом усвојен на референдуму, а изабрани су и привремени гувернер и законодавно тело. У септембру 1850. године, Калифорнија је примљена у Савез као нова држава.
На почетку златне грознице није постојао закон који би регулисао својинска права у златоносним подручјима, па се развио систем „обележавања потражних поља”. Трагачи за златом су га проналазили у потоцима и речним коритима користећи једноставне технике, попут испирања злата. Иако је рударство изазивало оштећења животне средине, временом су развијене и усвојене софистицираније методе вађења злата, које су касније примењиване широм света.
Развој транспорта убрзан је увођењем паробродова у редовну службу. До 1869. године изграђене су железничке пруге које су повезале Калифорнију са источним делом Сједињених Држава. На врхунцу златне грознице технолошки напредак достигао је ниво при коме је било неопходно значајно финансирање, што је довело до повећања удела рударских компанија у односу на појединце. Током тог периода, извађено је злато вредно десетине милијарди данашњих америчких долара, што је донело велико богатство малом броју људи, док је већина учесника златне грознице у Калифорнији зарадила тек нешто више од онога са чиме је започела.
Remove ads
Историја
Ранија открића
Злато у Калифорнији откривено је већ 9. марта 1842. године на имању Ранчо Сан Франциско, у планинама северно од данашњег Лос Анђелеса. Домородац Калифорније Франциско Лопес тражио је залутале коње и зауставио се на обали малог потока (данашњи кањон Пласерита), око 4,8 km источно од данашњег Њуола и око 56 km северозападно од Лос Анђелеса. Док су коњи пасли, Лопес је ископао дивљи лук и у корењу међу кртолама пронашао златни грумен. Наставио је потрагу и пронашао још злата.[2]
Лопес је злато однео властима које су потврдиле његову вредност. Он и други су потом почели да траже и друге речне токове са налазиштима у околини. Неколико их је пронађено у североисточном делу шуме, на подручју данашњег округа Вентура.[2] У новембру исте године део злата је послат у америчку ковницу новца (U.S. Mint), али откриће није изазвало већу пажњу.[3][4]
Године 1843. Лопес је пронашао злато у кањону Сан Фелисијано, недалеко од свог првог открића. Мексички рудари из Соноре радили су на плацерским налазиштима све до 1846. године.[2] Мањи налази злата у Калифорнији забележени су и пре 1848. године од стране домородачких Индијанаца при мисијама. Фрањевци су их упућивали да локацију налазишта држе у тајности како би се избегла златна грозница.[1]
Маршалово откриће
У јануару 1847. године, девет месеци након почетка Америчко-мексичког рата, потписан је споразум у Кауенги, којим је окончан војни сукоб у Горњој Калифорнији (Алта Калифорнија).[5] Двадесет четвртог јануара 1848. године, Џејмс В. Маршал пронашао је сјајни метал у каналу за воду тестере коју је градио за пионира из Сакрамента, Џона Сатера, познату као Сатерова пилана, у близини Коломе, на реци Американ.[6][7][8]
Маршал је свој налаз однео Сатеру, а њих двојица су у тајности испробали метал. Након што је испитивање показало да је у питању злато, Сатер је изразио незадовољство, желећи да откриће задржи у тајности, јер се плашио последица по своје планове о стварању пољопривредног царства уколико би у региону дошло до златне грознице.[6]
Америчко-мексички рат завршен је 30. маја 1848. године ратификацијом споразума у Гвадалупе Идалгу, којим је Калифорнија званично припала Сједињеним Државама.[9]
Након што је све присутне у пилани заклео на тајност, Сатер је у фебруару 1848. године послао Чарлса Бенета у Монтереј да се састане са пуковником Мејсоном, највишим америчким званичником у Калифорнији, како би обезбедио права на минералне ресурсе земљишта на коме је стајала пилана. Бенет није смео никоме да открије откриће злата, али је, када се зауставио у Бениши, чуо гласине о открићу угља у близини планине Дијабло и одмах изговорио вест о налазу злата. Наставио је пут ка Сан Франциску, где поново није успео да сачува тајну. У Монтереју је Мејсон одбио да донесе било какву одлуку у вези са власништвом над земљиштем и минералним правима, а Бенет је по трећи пут открио информацију о постојању злата.[6]
До марта 1848. године, гласине о открићу злата потврдио је самофранциски издавач новина и трговац Самуел Бранан. Он је на брзину отворио продавницу опреме за трагаче за златом,[10] а затим је пролазио улицама Сан Франциска држећи у руци бочицу са златом и узвикујући: „Злато! Злато! Злато са реке Американ!”[6]
Деветнаестог августа 1848. године, New York Herald постао је прве велике новине на источној обали које су известиле о открићу злата. Петог децембра 1848. године, председник Сједињених Држава Џејмс Нокс Полк потврдио је пред Конгресом откриће злата.[11] Као последица тога, људи који су желели да се обогате током златне грознице, касније познати као „четрдесетдеветари” (forty-niners), почели су да пристижу у Златни регион Калифорније, познат и као „Маjка жила” (Mother Lode), из других делова Сједињених Држава и из иностранства. Као што је Сатер и страховао, његови пословни планови су пропали након што су га радници напустили у потрази за златом, док су узурпатори заузели његову земљу и украли његове усеве и стоку.[6]
Сан Франциско је пре почетка златне грознице био мало насеље. Када су становници сазнали за откриће злата, град је у први мах постао „град духова”, пун напуштених бродова и радњи,[6] али је убрзо доживео процват доласком трговаца и новог становништва. Број житеља Сан Франциска нагло је порастао са око 1.000 у 1848. години[10] на 25.000 сталних становника до 1850. године.[4]
Рудари су живели у шаторима, дрвеним колибама или у кабинама скинутим са напуштених бродова.[10] У брзорастућем граду у почетку није било цркава нити верских служби, што је подстакло мисионаре, попут Вилијама Тејлора, да попуне ту празнину. Тејлор је држао службе на улици, користећи буре као говорницу. Око њега су се окупљале масе како би слушале његове проповеди, а убрзо је, захваљујући дарежљивим прилозима успешних трагача за златом, подигнута прва црква у Сан Франциску.[12]
Превоз и залихе
Оно што се често назива „првом златном грозницом светског значаја”[13] било је праћено огромним тешкоћама у путовању до Калифорније. „Четрдесетдеветари” су на путу често пролазили кроз велике невоље, па чак и губили животе. У почетку је већина Аргонаута, како су их такође називали, путовала морским путем. Са источне обале Сједињених Држава пловидба око рта Хорн трајала је четири до пет месеци[14] и обухватала око 18.000 наутичких миља (21.000 миља; 33.000 km).
Алтернатива је била пловидба до атлантске обале Панамске превлаке, затим недељу дана путовања кроз џунглу у кануима и на мазгама, па на пацифичкој страни чекање брода за Сан Франциско.[14] Постојала је и рута преко Мексика, која је почињала у Веракрузу. Компаније које су пружале такве видове превоза оствариле су огромну добит, међу њима U.S. Mail Steamship Company, федерално субвенционисана Pacific Mail Steamship Company и Accessory Transit Company.
Многи трагачи за златом кретали су и копненим путем преко континенталног дела Сједињених Држава, посебно дуж Калифорнијске стазе.[4] Свака од ових рута имала је своје смртоносне опасности, од бродолома до тифуса и колере.[10] У раним годинама златне грознице велики део пораста становништва у области Сан Франциска био је последица паробродског саобраћаја из Њујорка преко копнених прелаза у Никарагви и Панами, а потом наставка пловидбе паробродом до Сан Франциска.[15]
Током путовања, многи пароброди са источне обале захтевали су од путника да понесу „комплете” у којима су се обично налазиле личне ствари попут одеће, водича, алата и сл. Поред личних ствари, Аргонаути су морали да носе и бурета са говеђим месом, кексом, маслацем, свињетином, пиринчем и сољу. За време пловидбе, путници су могли међусобно да разговарају, пуше, пецају и баве се другим активностима у зависности од брода којим су путовали. Ипак, доминантна активност на паробродима било је коцкање, што је деловало иронично јер је јаз између богатих и сиромашних био веома изражен. Све је било јасно подељено између имућних и сиромашних.[16]
Постојали су различити нивои услова превоза које су путници могли да плате како би стигли у Калифорнију. jeфтинији пароброди су имали дуже руте, док су скупљи брже довозили путнике на одредиште. Биле су уочљиве јасне друштвене и економске разлике између путника: они који су платили више добијали су погодности које остали нису могли да користе, чиме се наглашавала њихова виша друштвена позиција у односу на оне који нису могли да приуште такве услове.[17]
Бродови са залихама стизали су у Сан Франциско како би задовољили потребе нагло растуће популације. Када су стотине бродова биле напуштене јер су посаде дезертирале и отишле у златоносна поља, многи од њих су претворени у складишта, продавнице, кафане, хотеле, а један чак и у затвор.[18] Како се град ширио и јављала потреба за новим грађевинским просторима, бројни бродови су уништавани и коришћени као насипи за проширење обале.[18]
Остали развоји
У року од неколико година дошло је до важног, али мање познатог прилива трагача за златом у крајњи север Калифорније, посебно на подручје данашњих округа Сискију, Шаста и Тринити.[6] Откриће златних грумена 1851. године на месту данашње Вајрике довело је хиљаде трагача за златом на Сискију стазу[19] и у северне округе Калифорније.[20]
Насеља из доба златне грознице, попут Португиз Флата на реци Сакраменто, нагло су настајала, а затим ишчезавала. Град Вивервил на реци Тринити и данас чува најстарији континуирано коришћени таоистички храм у Калифорнији, као наслеђе кинеских рудара који су се доселили у то време. Иако је мало „градова духова” из ере златне грознице опстало до данас, остаци некадашњег ужурбаног града Шасте сачувани су у оквиру Државног историјског парка Калифорније у северном делу државе.
До 1850. године већина лако доступног злата била је већ сакупљена, па је пажња усмерена на вађење из тежих налазишта. Суочени са све тежим приступом преосталом злату, Американци су почели да протерују стране рударе како би дошли до најдоступнијих налазишта. Нова законодавна скупштина државе Калифорније увела је порез за стране рударе у износу од двадесет долара месечно (што одговара око 760 долара месечно у 2024. години), а амерички трагачи за златом започели су организоване нападе на стране рударе, посебно на Латиноамериканце и Кинезе.[4]
Огроман прилив новопридошлица потиснуо је домородачке народе из њихових традиционалних ловних, риболовних и подручја за сакупљање хране. У настојању да заштите своје домове и опстанак, неки староседеоци су одговарали нападима на рударе. То је изазивало противнападе на домородачка села. Пошто су били слабије наоружани, домородачки народи су често масакрирани.[4] Они који су успевали да избегну покоље, неретко нису могли да преживе без приступа својим изворима хране и умирали су од глади. Романописац и песник Хоакин Милер живописно је описао један такав напад у свом полуаутобиографском делу Живот међу Модоцима (Life Amongst the Modocs).[21]
Remove ads
Четрдесетдеветари
Први који су похрлили у златоносна подручја, почев од пролећа 1848. године, били су сами становници Калифорније, пре свега амерички и европски досељеници пољопривредне оријентације који су живели у северној Калифорнији, заједно са домородачким Калифорнијцима и неким Калифорнијосима (шпански говорећи становници Калифорније, који су у то време на енглеском једноставно називани „Калифорнијцима”).[14]
Ови први рудари понекад су биле читаве породице свих етничких припадности, у којима су сви чланови учествовали у раду. Жене и деца понекад су испирали злато заједно са мушкарцима. Поједине предузимљиве породице отварале су гостионице и пансионе како би примиле прилив мушкараца. У таквим случајевима жене су могле да обезбеде стабилан приход док су њихови мужеви трагали за златом.[22]
Вести о златној грозници у почетку су се шириле споро. Први трагачи за златом били су становници у близини Калифорније или људи који су вести чули са бродова на најбржим пловним рутама из Калифорније. Прва велика група Американаца која је стигла били су неколико хиљада становника Орегона који су дошли Сискију стазом.[4] Након њих стизали су људи са Сандвичких острва, као и неколико хиљада Латиноамериканаца, укључујући досељенике из Мексика, Перуа и чак удаљеног Чилеа,[14] и морем и копненим путем.[4] До краја 1848. године, око 6.000 Аргонаута стигло је у Калифорнију.[4]
Само мали број (вероватно мање од 500) људи тог је године стигао копненим путем из Сједињених Држава.[4] Неки од ових „четрдесетосмара”,[23] како су понекад називани најранији трагачи за златом, успели су да сакупе велике количине лако доступног злата, у појединим случајевима и по неколико хиљада долара вредности дневно.[10][14] Чак су и обични трагачи у просеку налазили злато чија је вредност била десет до петнаест пута већа од дневнице радника на источној обали. Особа је за шест месеци рада у златоносним областима могла да стекне еквивалент шестогодишње зараде у домовини.[4] Неки су се надали да ће се брзо обогатити и вратити кући, док су други желели да се трајно населе у Калифорнији.
До почетка 1849. године, вести о златној грозници прошириле су се широм света, па је огроман број трагача за златом и трговаца почео да пристиже са готово свих континената. Највећу групу „четрдесетдеветара” у 1849. години чинили су Американци са источне обале, који су у десетинама хиљада долазили копном преко континента и разним поморским рутама[4] (сам назив „четрдесетдеветари” потиче од године 1849). Многи са источне обале прелазили су Апалачке планине, настављали речним бродовима у Пенсилванији, потом чамцима на моткање до зборишта каравана на реци Мисури, а затим су путовали у колонама вагона дуж Калифорнијске стазе. Други су долазили преко Панамске превлаке и паробродима компаније Pacific Mail Steamship Company. Вест о открићу злата стигла је и до Аустралије[14] и Новог Зеланда преко бродова који су преносили хавајске новине, па су хиљаде, захваћене „златном грозницом”, кретале бродовима за Калифорнију.[4]
„Четрдесетдеветари” су пристизали из Латинске Америке, нарочито из мексичких рударских области у близини Соноре и из Чилеа.[4][24] Трагачи за златом и трговци из Азије, пре свега из Кине,[14] почели су да пристижу 1849. године, у почетку у мањем броју, у Гум Сан („Планина злата”), како је Калифорнија називана на кинеском.[25] Први досељеници из Европе, погођени последицама револуција 1848. године и суочени са дужим путовањем, почели су да пристижу крајем 1849, углавном из Француске,[14] али и из Немачке, Италије и Велике Британије.[4]
Процењује се да је око 90.000 људи стигло у Калифорнију током 1849. године, приближно половина копном, а половина морем.[4] Од тог броја, вероватно је између 50.000 и 60.000 било Американаца, док су остали дошли из других земаља.[4] До 1855. године процењује се да је најмање 300.000 трагача за златом, трговаца и других досељеника пристигло у Калифорнију из целог света.[4] Најбројнији су и даље били Американци, али је било и десетине хиљада Мексиканаца, Кинеза, Британаца, Аустралијанаца,[26] Француза и Латиноамериканаца,[14] заједно са бројним мањим групама рудара, попут Афроамериканаца, Филипинаца, Баскијаца[4] и досељеника из Османског царства.[27]
Људи из малих села у брдима близу Ђенове, у Италији, били су међу првима који су се трајно населили у подножју Сијера Неваде; са собом су донели традиционалне пољопривредне вештине развијене за преживљавање у хладним зимама. Умерен број рудара био је афричког порекла (вероватно мање од 4.000).[4] Они су пристигли из јужних држава САД,[28] са Кариба и из Бразила.[4]
Значајан број досељеника потицао је из Кине. Неколико стотина Кинеза стигло је у Калифорнију 1849. и 1850. године, а 1852. више од 20.000 их је пристало у Сан Франциску.[29] Њихова препознатљива одећа и изглед били су упадљиви у златоносним областима. Кинески рудари су много страдали, трпећи насилни расизам од стране белих рудара који су своје незадовољство усмеравали ка странцима. Додатно непријатељство према Кинезима довело је и до доношења закона попут Закона о искључењу Кинеза (Chinese Exclusion Act) и пореза за стране рударе (Foreign Miners Tax).[29][30]
У златној грозници учествовале су и жене, мада их је било мало. Од око 40.000 људи који су 1849. године стигли бродовима у залив Сан Франциска, само 700 су биле жене (укључујући сиромашне, имућне, предузетнице, проститутке, неудате и удате).[31] Потицале су из различитих етничких заједница: англоамеричке, афроамеричке,[32] хиспано, домородачке, европске, кинеске и јеврејске. Разлози њиховог доласка били су различити: неке су стигле са мужевима, одбијајући да остану саме, друге су дошле јер су их мужеви позвали, док су поједине (неудате и удовице) дошле због авантуре и економских прилика.[33]
На путу до Калифорније многи су умирали од несрећа, колере, грознице и разних других узрока, па су многе жене постајале удовице пре него што су уопште стигле у Калифорнију. Чак и након доласка, жене су често остајале удовице услед рударских несрећа, болести или сукоба око налазишта у којима су страдали њихови мужеви. Ипак, живот у златоносним областима женама је пружао прилике да се ослободе традиционалних улога и послова.[34]
Због десетина хиљада људи који су пристизали у Калифорнију, у Сакраменто, Сан Франциско и околне области, Методистичка црква је сматрала неопходним да пошаље мисионаре како би ширили јеванђеље, пошто у том делу државе није било цркава. Први мисионар који је стигао био је Вилијам Тејлор, који је у Сан Франциско дошао у септембру 1849. године. Више месеци је проповедао на улицама пред стотинама људи без икакве плате, а захваљујући често дарежљивим прилозима успешних рудара, успео је да подигне и оснује прву методистичку цркву у Калифорнији, као и прву професионалну болницу у држави.[12][35]
Remove ads
Законска права
Када је започела златна грозница, златоносна подручја Калифорније била су необично безакоња места.[36] У тренутку открића злата код Сатерове пилане, Калифорнија је још увек формално била део Мексика, под америчком војном окупацијом као последица Мексичко-америчког рата. Потписивањем споразума којим је рат окончан, 2. фебруара 1848. године, Калифорнија је постала посед Сједињених Држава, али није имала статус територије нити је постала савезна држава све до 9. септембра 1850. године. Држава је постојала у необичном стању региона под војном управом, без грађанског законодавног, извршног или судског органа.[10] Мештани су функционисали у оквиру збуњујуће и променљиве мешавине мексичких прописа, америчких принципа и личних правила. Слаба примена савезних закона, попут Закона о враћању робова из 1850. године, подстакла је долазак слободних црнаца и избеглих робова.
Иако је споразумом којим је окончан рат Сједињеним Државама било наложено да поштују мексичке земљишне грантове,[4] готово сва златоносна подручја налазила су се изван тих поседа. Уместо тога, рудишта су се налазила претежно на „јавном земљишту”, које је формално било у власништву владе Сједињених Држава.[4] Међутим, правна правила још нису била успостављена,[36] нити су постојали механизми за њихово практично спровођење.[4]
За „четрдесетдеветаре” је предност била у томе што је злато у почетку једноставно било „слободно за узимање”. У рудиштима у почетним годинама није било приватне својине, лиценци нити пореза.[4] Рудари су неформално прихватили мексичко рударско право које је већ постојало у Калифорнији.[37] Тако су, на пример, правила покушавала да ускладе права оних који су први стигли на налазиште са правима оних који су дошли касније; „потражно право” могло је бити обележено од стране рудара, али је важило само док се активно обрађивало.[36]
Рудари су на потражном месту радили само онолико дуго колико је било потребно да се утврди његов потенцијал. Ако је процена показала да је потражно место ниске вредности, као што је то у већини случајева било, рудари би га напуштали у потрази за бољим. У случају да је потражно место било напуштено или није било обрађивано, други рудари би „узурпирали потражно право” (claim-jumping), што је значило да би наставили рад на већ заузетом месту. Спорови су се често решавали лично и насилно, а понекад и од стране група рудара који су деловали као арбитри.[4] Ово је често доводило до појачаних етничких тензија. У појединим областима прилив великог броја рудара могао је да доведе и до смањења постојеће величине потражних поља под једноставним притиском већег броја присутних.[38]
Remove ads
Развој техника за добијање злата
Приближно пре четиристо милиона година, Калифорнија се налазила на дну великог мора. Подводни вулкани таложили су лаву и минерале (укључујући и злато) на морско дно. Тектонске силе су ове стене и минерале изнеле на површину Сијера Неваде,[13] где су временом еродирале. Вода је носила ослобођено злато низводно и таложила га у мирним шљунчаним наслагама дуж старих речних токова и потока.[13] „Четрдесетдеветари” су првобитно усмерили своје напоре на та налазишта злата.[13]
Захваљујући изузетној концентрацији злата у шљунчаним наслагама, први трагачи могли су да сакупљају златне љуспице и грумене голим рукама или једноставним испирањем у рекама и потоцима.[14] Пошто испирање није било могуће у већем обиму, вредни рудари и њихове групе прешли су на плацерску експлоатацију користећи „колевке” и „љуљашке” (rockers) или „дугачке жлебове” (long-toms)[39] за обраду већих количина шљунка.[6] Рудари су примењивали и технику „кајотирања” (coyoteing),[36] која је подразумевала копање окна дубоког 6 до 13 метара у плацерским наслагама уз поток. Из окна су потом копани тунели у разним правцима како би се дошло до најбогатијих слојева земље.
У најсложенијој плацерској експлоатацији, групе рудара би преусмеравале воду целе реке у жлеб постављен уз реку и потом ископавале злато на новооткривеном речном дну.[4] Савремене процене указују да је у првих пет година златне грознице извађено чак 370 тона злата.[40]
У следећој фази, од 1853. године, коришћена је хидраулична експлоатација на древним златоносним шљунчаним наслагама на брдима и косама у рудиштима.[11] Савремени облик хидрауличног рударења, први пут развијен у Калифорнији, а касније коришћен широм света, подразумевао је усмеравање млаза воде под високим притиском на златоносне наслаге. Ослобођени шљунак и злато пролазили су преко жлебова, при чему се злато таложило на дну и сакупљало. До средине 1880-их, процењује се да је 340 тона злата (приближно 15 милијарди америчких долара по ценама из децембра 2010) извађено хидрауличним рударењем.[40]
Нуспојава ових метода било је испуштање великих количина шљунка, муља, тешких метала и других загађивача у реке и потоке.[4][41] Судске пресуде (Gold Run из 1882. и „Сојеров акт” из 1884) као и савезно законодавство из 1893. године ограничили су хидраулично рударење у Калифорнији. До 1999. године бројна подручја и даље су носила ожиљке ове експлоатације, пошто оголела земља и наслаге шљунка низводно нису подржавале биљни живот.[4]
И након окончања златне грознице, експлоатација је настављена. Последња фаза подразумевала је трагање за златом које је временом спирано у равнице и речне наносе Централне долине Калифорније и других златоносних области (попут Скотове долине у округу Сискију). До краја 1890-их, технологија драгирања (такође изумљена у Калифорнији) постала је економична,[4] па се процењује да је више од 620 тона злата извађено овом методом.[40]
Током саме златне грознице, али и у деценијама које су уследиле, трагачи за златом бавили су се и експлоатацијом. „тврде стене”, при чему се злато вадило директно из стена које су га садржале (најчешће из кварца), обично копањем и минирањем ради праћења и уклањања жица кварца са златом.[4] Након изношења на површину, стене су дробљене и злато је одвајано, или коришћењем водене сепарације због разлике у густини у односу на кварцни песак, или испирањем песка преко бакарних плоча премазаних живом (са којом злато формира амалгам). Губици живе током процеса амалгамације били су извор загађења животне средине.[4] Временом је рударење „тврде стене” постало највећи појединачни извор злата у Златном региону.[40][42] Укупна производња злата у Калифорнији од тада до данас процењује се на 3.700 тона.[43]
Галерија
Четрдесет девет испирања злата.
Брава за одвајање злата од прљавштине помоћу воде.
Ископавање речног корита након што је вода преусмерена.
Дробљење кварцне руде пре испирања злата.
Калифорнијски рудари злата са дугим мачем, око 1850–1852.
Рударство на реци Америкен близу Сакрамента, око 1852.
Калифорнијски рудар који обрађује руду, око 1862.
Ископ шљунковитог слоја млазницама, око 1863.
Испирање на реци Мокелумне (илустрација из 1860.)
Кинески рудари злата у Калифорнији (илустрација)
Хенри Рашен, Калифорнијски рудар са товарним коњем, 1887, уље на платну.
_(cropped).jpg)
.jpg)
Remove ads
Профит
Савремена истраживања потврђују да су трговци зарадили далеко више новца од рудара током златне грознице.[44][45] Најбогатији човек у Калифорнији у раним годинама грознице био је Самуел Бранан, неуморни самопромотер, трговац и издавач новина.[10] Бранан је отворио прве продавнице опреме у Сакраменту, Коломи и другим местима у златоносним областима. Управо на почетку грознице, он је откупио све расположиве залихе рударске опреме у Сан Франциску и препродавао их уз значајну зараду.[10]
Поједини трагачи за златом успели су да стекну велико богатство.[10] У просеку, половина је остваривала скромну добит након свих трошкова; економски историчари наводе да су бели рудари били успешнији од црних, Индијанаца и Кинеза.[46] Међутим, порези попут калифорнијског пореза за стране рударе из 1851. године, који је углавном погађао Латиноамериканце,[47] спречавали су их да зарађују колико и белци, на које такви намети нису примењивани. У Калифорнији је већина касније пристиглих рудара зарадила врло мало или је завршила у губицима.[44] Слично томе, многи несрећни трговци су отварали радње у насељима која су убрзо нестала или су страдала у разорним пожарима који су често погађали новооснована места. Насупрот њима, један од успешних предузетника био је Леви Штраус, који је 1853. године у Сан Франциску почео да продаје фармерке од денима.
Други предузетници остварили су велику зараду у трговини, транспортним услугама, угоститељству, забави и смештају. Пансиони, припрема хране, кројење и прање веша били су врло профитабилни послови којима су често управљале жене (удате, неудате или удовице), свесне да су мушкарци били спремни добро да плате за услуге које су обављале жене. Бордели су такође доносили велику зараду, нарочито у комбинацији са салунима.[24]
До 1855. године економска ситуација се драстично променила. Злато је у рудиштима било могуће профитабилно вадити само средњим и великим групама радника, било у партнерствима или као запосленима у рударским компанијама. Средином 1850-их управо су власници ових компанија остваривали највећу добит. Истовремено, становништво и привреда Калифорније постали су довољно бројни и разноврсни да је новац могао да се зарађује у широком спектру традиционалних делатности.[4]
Пут злата
Након што је извађено, злато је кретало различитим путевима. Велики део коришћен је локално за куповину хране, потрепштина и смештаја за рударе. Трошено је и на забаву, која је обухватала све, од путујућих позоришта до алкохола, коцке и проститутки. Такве трансакције често су се обављале коришћењем тек пронађеног злата, пажљиво одмеравањем.[4][36] Трговци и продавци, пак, користили су злато за куповину робе од капетана бродова или каравана који су довозили робу у Калифорнију.[4]
Злато је потом напуштало Калифорнију бродовима или мазгама и одлазило произвођачима робе широм света. Други пут је био преко самих Аргонаута који су, након што би лично стекли довољне количине, слао злато кући или се враћали носећи своје тешко стечене „налазе”. На пример, процењује се да је француским рударима и трговцима у Француску однесено злата из Калифорније у вредности од око 80 милиона америчких долара (што одговара око 2,7 милијарди данас).[10]
Већина злата ипак је завршавала у њујоршким брокерским кућама.[15]
Како је златна грозница напредовала, локалне банке и трговци златом почели су да издају „банковне ноте” или „меничне признанице”, локално прихваћен папирни новац у замену за злато,[4] док су приватне ковнице израђивале приватне златнике.[4] Отварањем ковнице у Сан Франциску 1854. године, златне полуге претваране су у званичне златнике Сједињених Држава за оптицај.[4] Касније су банке у Калифорнији слале злато у националне банке САД у замену за националну папирну валуту, која је коришћена у све брже растућој економији Калифорније.[4]
Remove ads
Ефекти
Долазак стотина хиљада нових становника у Калифорнију у року од само неколико година, у поређењу са претходном популацијом од око 15.000 Европљана и Калифорнијоса,[48] имао је бројне драматичне последице.
Студија из 2017. године приписује рекордно дуг економски раст Сједињених Држава у периоду без рецесије од 1841. до 1856. године пре свега „процветалом улагању у транспортну робу након открића злата у Калифорнији”.[49]
Влада и трговина
Златна грозница је Калифорнију претворила из успаване, слабо познате покрајине у центар глобалне маште и одредиште стотина хиљада људи. Нови досељеници често су показивали изузетну домишљатост и грађанску свест. Тако су, усред златне грознице, основани градови и вароши, сазвана уставотворна скупштина, написан устав државе, одржани избори и послати представници у Вашингтон, како би преговарали о пријему Калифорније у Савез.[11]
Током тог периода започела је и велика пољопривредна производња (позната као „друга златна грозница” Калифорније[4]).[11] Брзо су настали путеви, школе, цркве[50] и грађанска удружења.[11] Велика већина досељеника били су Американци.[23] Растao je притисак за бољу комуникацију и политичке везе са остатком Сједињених Држава, што је довело до пријема Калифорније у Савез као 31. државе, 9. септембра 1850. године, у оквиру Компромиса из 1850.
Између 1847. и 1870. године број становника Сан Франциска порастао је са 500 на 150.000. Богатство и демографски раст током златне грознице значајно су унапредили саобраћај између Калифорније и источне обале. Панамска железница, која је прелазила Панамску превлаку, завршена је 1855. године.[51] Пароброди, укључујући оне у власништву компаније Pacific Mail Steamship Company, започели су редовне везе између Сан Франциска и Панаме, одакле су путници, роба и пошта прелазили возом преко превлаке и укрцавали се на пароброде за источну обалу. Једно несрећно путовање, оно брода S.S. Central America,[52] завршило се катастрофом када је пловило 1857. године потонуло у урагану код обале Каролина, носећи приближно три тоне калифорнијског злата.[13]
Амерички староседеоци
Људски и еколошки трошкови златне грознице били су огромни. Домородачки народи, који су зависили од традиционалног лова, сакупљања и пољопривреде, постали су жртве глади и болести, јер су шљунак, муљ и токсичне хемикалије из рударских операција уништавали рибу и њена станишта.[4] Нагли пораст рударске популације довео је и до ишчезавања дивљачи и места за сакупљање хране, пошто су златоносни кампови и друга насеља грађени управо на тим подручјима. Касније се пољопривреда проширила како би снабдевала насељенике, одузимајући још више земље домородачким заједницама.[53]
У појединим областима долазило је до систематских напада на домородачка племена у или у близини рударских округа. Вођени су различити сукоби између староседелаца и досељеника.[54] Рудари су често домородачке народе сматрали препреком својим активностима.[55] Ед Ален, интерпретативни вођа у Државном историјском парку Marshall Gold Discovery, забележио је да су постојали тренуци када су рудари знали да у једном дану убију педесет или више домородаца.[56] Одмазде над појединим рударима често су доводиле до већих напада на домородачко становништво, понекад чак и на племена и села која нису била умешана у првобитни инцидент. Током масакра у Брич Галчу 1852. године, група досељеника напала је племе Винту као одмазду за убиство једног грађанина по имену Џ. Р. Андерсон. Након његове смрти, шериф је повео групу људи у потеру за Индијанцима, које су потом напали и убили више од 150 припадника народа Винту. Само троје деце преживело је масакр, који је био усмерен против другог огранка Винтуа, а не против оних који су убили Андерсона.[57]
Историчар Бенџамин Медли забележио је бројеве убијених Калифорнијских Индијанаца између 1846. и 1873. године и проценио да је у том периоду најмање 9.400 до 16.000 староседелаца убијено од стране не-Индијанаца, најчешће у више од 370 масакра (дефинисаних као „намерно убиство пет или више ненаоружаних борца или углавном ненаоружаних цивила, укључујући жене, децу и заробљенике, било у контексту битке или ван ње”).[58] Осим тога, Калифорнија је одбила да ратификује осамнаест споразума потписаних између племенских вођа и савезних агената 1851. године.[59] Државна влада, подржавајући активности рудара, финансирала је и подржавала приватне милиције, издвајајући више од милион долара за њихово функционисање.[60] Питер Бернет, први гувернер Калифорније, изјавио је да је Калифорнија бојно поље између раса и да за Калифорнијске Индијанце постоје само две опције: истребљење или протеривање. „Да ће се рат истребљења наставити између две расе све док индијанска раса не изумре, мора се очекивати. Иако на исход можемо гледати само са болним жаљењем, неизбежна судбина те расе је изван моћи и мудрости човека да је спречи.” За Бернета, као и за многе његове савременике, геноцид је био део Божјег плана, неопходан да би његови бирачи могли напредовати у Калифорнији.[61]
Закон о управи и заштити Индијанаца (Act for the Government and Protection of Indians), који је калифорнијска скупштина усвојила 22. априла 1850. године, омогућавао је досељеницима да заробљавају и користе домородачко становништво као везане раднике, забрањивао им је сведочење против досељеника и дозвољавао усвајање домородачке деце, најчешће ради рада.[61]
Након што је почетни процват окончан, изричито антистрани и расистички напади, закони и порези имали су за циљ да протерају странце, поред домородаца, из рудника, посебно Кинезе и Латиноамериканце, углавном из Соноре, Мексика и Чилеа.[29][62] Цена коју су платили и амерички досељеници била је висока: сваки дванаести „четрдесетдеветар” је умро, јер су стопе смртности и криминала током златне грознице биле изузетно високе, а последично и деловање самоорганизованих група за одржавање реда остављало је своје последице.[11][63]
Светска економска стимулација
| Извоз чилеанске пшенице у Калифорнију од 1848. до 1854. (у квадратним метрима) | ||
| Година | Житарице | Брашно |
| 1848. | 3000 | н/д |
| 1849. | 87.000 | 69.000 |
| 1850. | 277.000 | 221.000 |
| 1854. | 63.000 | 50.000 |
Златна грозница подстакла је и привреде широм света. Пољопривредници у Чилеу, Аустралији и на Хавајима нашли су велико ново тржиште за своје производе; британска индустријска роба била је у великој потражњи; одећа и чак монтажне куће стизале су из Кине.[4] Повратак великих количина калифорнијског злата ради плаћања ове робе подигао је цене и подстакао инвестиције и стварање нових радних места широм света.[4] Аустралијски трагач за златом Едвард Харгрејвс, приметивши сличности између географије Калифорније и своје домовине, вратио се у Аустралију где је открио злато и подстакао аустралијске златне грознице.[64]
Пре златне грознице, Сједињене Државе су биле на биметалном монетарном систему, али је нагло повећање количине физичког злата подигло релативну вредност физичког сребра и потиснуло сребрни новац из оптицаја. Повећање залиха злата изазвало је и монетарни шок у понуди новца.[65]
Неколико година након завршетка златне грознице, 1863. године, у Сакраменту је одржана свечаност поводом полагања камена темељца за западни крак прве трансконтиненталне железнице. Њена изградња, делимично финансирана новцем стеченим током златне грознице,[4] окончана је шест година касније, чиме је Калифорнија повезана са централним и источним делом Сједињених Држава. Путовање које је раније трајало недељама или чак месецима сада је било могуће завршити за само неколико дана.
Родне праксе
Како је калифорнијска златна грозница довела до несразмерне мушке популације и створила амбијент експерименталног безакоња, изван граница стандардног друштва, традиционалне америчке родне улоге дошле су у питање.[66] У великом одсуству жена, млади досељени мушкарци били су приморани да реорганизују своје друштвене и сексуалне праксе, што је доводило до укрштених родних понашања, најчешће у облику трансвестизма. Игранке су биле значајан друштвени простор за такве праксе, где је комад тканине (попут мараме или парчета грубог платна) означавао „жену”.[67]
Осим у друштвеним догађајима, ова подривена родна очекивања настављала су се и у обављању домаћих послова. Иако је трансвестизам најчешће подразумевао мушкарце који су се облачили као жене, забележени су и обрнути случајеви.[68]
Рудари и трговци различитих родова и родних израза, охрабрени друштвеном флуидношћу и ограничењима популације „Дивљег запада”, обликовали су почетке истакнуте квир историје Сан Франциска.[66]
Дугорочне последице
Име Калифорније трајно је повезано са златном грозницом, а брз успех у новом свету постао је познат као „Калифорнијски сан” (California Dream).[50] Калифорнија је доживљавана као место нових почетака, где велики успех може наградити напоран рад и добру срећу. Историчар Х. В. Брендс истакао је да се у годинама након златне грознице „Калифорнијски сан” проширио целом нацијом:
Стари амерички сан ... био је сан пуританаца, Френклиновог „Сиромашног Ричарда”... људи и жена који су били задовољни да постепено стичу своје скромно богатство, мало по мало, из године у годину. Нови сан био је сан тренутног богатства, освојеног у трену одважношћу и срећом. Овај златни сан ... постао је истакнут део америчког духа тек након Сатерове пилане.[69]
Преко ноћи Калифорнија је стекла међународни углед као „златна држава” (golden state).[70] Генерације досељеника привукао је Калифорнијски сан. Пољопривредници,[11] нафташи, филмски ствараоци, произвођачи авиона, рачунарске и микрочип индустрије, као и предузетници из „дот-ком” ере, сви су имали своје периоде процвата у деценијама након златне грознице.[71]
Поред тога, стандардни путоказ на државним аутопутевима у Калифорнији има облик рударске ашове у част златне грознице.[72][73] Данас, прикладно названа Државна рута 49 пролази кроз подножје Сијера Неваде, повезујући бројне градове из доба златне грознице, као што су Пласервил, Оберн, Грас Вали, Невада Сити, Колома, Џексон и Сонора.[74] Овај аутопут пролази и у непосредној близини Државног историјског парка Колумбија, заштићеног подручја које обухвата историјски пословни кварт града Колумбије. Парк је сачувао бројне грађевине из доба златне грознице, које су данас претворене у туристичке објекте.[75]
Remove ads
Културне референце
Књижевна историја златне грознице одражена је у делима Марка Твена (Чувена скачућа жаба из округа Калаверас), Брета Харта (Милионер из слободне руке), Хоакина Милера (Живот међу Модоцима) и многих других аутора.[21]
Професионални тим америчког фудбала Сан Франциско фортинајнерси, који је смештен у области залива Сан Франциска и такмичи се у Националној фудбалској лиги (НФЛ), добио је име по рударима.[76]
Remove ads
Референце
Спољашње везе
Wikiwand - on
Seamless Wikipedia browsing. On steroids.
Remove ads