Клочев глагољаш

Клочев глагољаш или Збирка Клоца, Клоцов кодекс, Клоцова збирка је старословенски глагљски рукопис, од око 500 листова пергамента од којих је 14 сачувано. Настао је током 11. века.^{[1][2][3][4][5][6]}

До краја 15. века, рукопис је припадао Ивану VII из породице Франкопан, владару острва Крка у Далмацији; касније углавном грофу Парису Клоцу, по чијем имену и носи назив. Збирка је тренутно подељена на два дела: гроф Клоц је завештао својих 12 листова (умро 1856) градском музеју у Тренту у Италији, а два листа су однета у Инзбрук у Аустрији, где се чувају у Тиролском националном музеју, познатом као Фердинандеум.

Од свих канонских текстова, према овим критеријумима, најсличније је Маријином јеванђељу, које је такође настало северозападно од бугарско-македонског подручја.

Издања: Е. Копитар (1836, део Трента), Ф. Миклошик (1860, део Инзбрук), И. И. Срезневски (1866, целина), В. Вондрак (1893, цео и са паралелним грчким текстом). Комплетно фототипско издање са ћирилском и латинском транслитерацијом, грчки текст, белешке, чешки превод и речник: Антонин Достал, Старословенскы хлахолскы сборник..., Праг, 1959.